Отаџбина

УСПОМЕНЕ СА СКАДАРСКОГ ЈЕЗЕРА

лиочког, опташе не двије турске веље лађе. Не могу да нас нађу, но обидују тамо овамо, док у неко доба почеше пуцати из топовах по дну ућа (испод Вира црничког); дан! дан-дан ! Како то чусмо, скупи се свн наши пријеходи у гомилу. — Како ћемо ? питају млађи. — Да их претечемо ! рече капетан Ђоко. — Богме ми на то потеци и претсци. Прве наше убише се с њиховима, убише се кљуновима. Срећом турске — како ти рекох — бјеху веље, те их наше бијаху ка' кокоти јагњад. Оне тадај кренуше да бјеже. но их наше из заставе дочекај, а у толико стигоше сви наши приЈеходи, те : удр. удр, удр ! богме једну надрвасмо, а друга измаче, ама шломљенијех ребара. Пошјекосмо на 'ној једној двадесет и три чојка и узесмо топ. У нас погибе петина : Ђоко Маркишин, Перо Видов И ово нека жнаш : крмили су тога пута Малиша Цојановић, Томан Ражњатовић, Никола Савићев Татар. Јовићевићи Нико и Перо. Јер, бога ми се иаметује, ко у тијем згодама крми.... — А по колико их весла ? — Двадесет и два друга су са странах. Половина њих весла, у колико им је ред, а друга половина стражи. Таки је ред био од старине. — Је ли се још ко, без вас Цеклињана, био ? — Јесу Љуботињани, Годнњани, Бољевићи, Врањинаши, од наше стране. Али тога пута бјесмо само ми, Цеклињани.... — А је ли то највеће ваше ^унаштво — то о коме ми сад прича ? — Не, чоче, ни да' јаки бог ! Ја ти само хоћу да причам оне бојеве, у којима сам ја био.... — Па, ела још што ! — Запани ми једном под ливаде скадарске. Било нас је десет пријехода. Бјеше овде по ливадах оваца, да би се триста лађах могло напунити. Те ми рахат напунисмо њима лађе....