Отаџбина

204

ИЗ УДОВСКОГ ЖИВОТА

Пре, кад празник ил светачац дође, Ретко кад год пазарни дан прође, А да ко год, преко мрсних дана. Не донесе прасе ил ћурана. На храни нам беше доста ђака И варошке деце и сељака. Ал сада је моја судба горка Узаман сам била проФесорка! Кад се где год, пре, забава ирави, Свакад нам се позивницом јави, Ал сад нико и не пита за ме Нико више и не мисли на ме. И кад одем — нико ме не гледи, И кад одем — ништа ми не вреди. Ох сада је моја судба горка Узаман сам била проФесорка ! Пре, кад одем, да што за дом купим, Чим у дућан преко прага ступим Свак се диже, па на веру, нуди Све, за чиме моје срце жуди. А сад нигде вересије нема Свак ми одмах грдан рачун спрема. Ох, сада је моја судба горка Узаман сам била проФесорка!

XII. Сретан човек Сиромах сам пуки био — и род ме се већ одрек'о Нит сам где год мира им'о, нит сам кад год што год стек 'о. Лутао сам по Србији и далеком туђем свету, Да бих од куд и ја како наш'о своју срећу клету. И једнога лепог дана, појави се срећа моја Видех жену госпоствену, а рухо јој дивног кроја. Метну цвикер, па за њоме, и по дану и по ноћи Потражпх је и у друштву, потражих је у самоћи. То је била удовица, а богата, лепа, млада, Те ми поста цигла жеља и једина моја нада. И једнога лепог дапа, мени туга с душе спаде Загрли ме, пољуби ме, и руку ми своју даде, Те се манух тумарања, и престадох бити сетан Шенидба ме поначини, те пестадох богат, сретан. И проживех, проводих се, заборавих бриге тешке —