Отаџбина

113 УДОВСКОГ ЖИСОТА

205

Никад више нит се снуждих, нит излазих куд год пешке. Све се возах на колима — а пара сам им'о доста Часом једним и тренутком богаташем првим поста'. И роду сам после често по златицу коју слао И он ми се одмах лепше, љубазније, одазвао. Сад ми жене више нема — животу је збогом рекла, Ал је мени све остало, што је с првим мужем стекла, Гроб јој лежи у даљини, а ја дођох своме крају Рекао сам збогом муци и прошломе свом очају. Све ме штује, све ме цени, свом сам месту пост'о дика Већ ме неки кандидују за општинског председника. И ја примам, поносим се, нисам више пуст ни сетан. Женидба ме поначини, те постадох лако сретан. XIII. Некадашња дајорица Докле сам се, некад, мајорицом звала, Велика ми беше и слава и хвала. Свуд сам била прва и пријатна сваком На моје познанство беше сваки лаком. А кућа ми беше увек свега пуна Беше увек чиста нигде једног труна. Све ми беше лепо, све у своме реду, Све ми увек беше одмах на погледу. Докле беше мајор мој покојни Ива Посилни ме војник увек послужива ! Ако треба дрва: ако треба воде ; Ако треба ко год да у варош оде Ја само посилном две три речи кажем, Па — онако бива, како ја налажем. Е, што ми је неки Рудничанин био И сад ми је јоште у паметп мио. Слушање му беше милина и дика Е\, то вам је била глава без језика! Он ми децу чува; он ми ручак гледи Та, послушан војник врло много вреди 1 Ох, дивно је било, док је био Ива Посилни ме увек својски послужива' И сад имам млађег, али заман платим, Када сваку жељу морам да укратим. Узаман је млађи, узаман је шуша, в . .