Отаџбина

206

ИЗ УДОВСКОГ ЖИВОТА

Кад те за твој новац неће да послуша. Узаман се псује, узаман се виче Данашњег се млађег баш ништа не тиче. Не вреди ми бити ни строга ни љута Не боји се суда, не боји се пута. Ако рекнеш што год — одмах ствари спрема.... Па мораш да трпиш, јер бољега нема. Ох, дивно ли беше, док је био Ива Посилни ме увек својски нослужива ! Ах, докле ми беше Рудничанин Риста Донде ми се кућа у свом реду блиста. Затреба ли што год, с двора ил из болте, Само викнем Ристо ! он одмах : „извол^те?" Затреба ли кане, затреба ли шишке А он трчи одмах с места, наокришке. А што беше крепак и што беше личан Редак је сад момак тако здрав и дичан! Често сам му рекла: бог ти дао Ристо! За свашта је био, за свашта је прист'о. Ох, добро ми беше, за мајора жива Посилни ме увек својски послужива!

XIV. М а к II ј а Онрота бејах и богат ме узе А сада само роним горке сузе. На децу пођох и — заман је благо, Када ми души није ништа драго. Узаман радим, заман сваком говем, Кад се туђинком и маћијом зовем. Деци сам мрска — све се на ме туже, Дечије тетке једнако ме руже, А муж, поводљив, све верује њима, Па на ме тужну злу вољу узима. Горки су моји осванци и дани Ја своју младост пре века сахрани! Увек ћу друге научити моћи : Немојте никад на пасторчад поћи! Ако се, кад год, међу светом нађем, Ил ако куд год са мужем изађем, Никуда не смем смело да погледим —