Отаџбина

с м у к

225

И уста виде и ждрела ужасна, И сиктање змијино чу. IV Све јаче ноге јој неман притеже И главом право на груди јој леже, А чељуст разјапљена зја. За дојку сада се упи и поче Из груди млеко да сише и лоче Њој нема веК спаса од зла. И пије неман до последње капи, Па онда чељуст на другу разјапи И лспи до коже и њу. А када нестаде млека ни тада Не пушта, него — да страшнога јада И крв ће да испије сву. Што грозна грешна и несрећна мати Свом чеду хтеде да навек закрати Сад тражи за себе смук. Све јаче вуче и слади и сише,. А она чезне и бледи све више, Све тањи јој појас и струк Из гласа пишти и јечи, јауче И чупа косе и дрхти и хуче, Ал помоћи нема јој, не. Осећа како из целога тела Крв пузи право пут неситог ждрела. Ах мора, ах мора да мре. V II клону јадна од бола и паде, Ал неман не зна за њезине јаде Ма да се вије к'о црв. И ладним телом на грешницу леже И јаче ноге и снагу јој стеже : Да јој исцеди сву крв. Већ једва дигае и магла јој пада Пред очи, али — о грознога јада : Шта чује на мукама сад ! детенце њено међ анђеле лети, ОТАЏБИНА КЊ. XXIV СВ. 94.