Отаџбина

СРБИЈА НА БЕРЛИНСКОМ КОНГРЕСУ

229

свога Суверена, које је обележило једну еиоху у историји сиољне политике нове српске дршаве, У томе писму, датираном из Београда 22-ог Маја 1878, Књаз Србије М. М. Обреновић IV вели, да многобројни интереси који за Србију потичу из њеног суседства с Аустроугарском монархијом, чијом спољном политиком г. гроФ управља са толико исто мудрости кодико чврстоће — да ти многобројни интереси Србије граде за њ, Књаза Милана, дужност, да се обрати Његовом Превасходству са свим искрено. Он је у тој цељи поверио г. Ристићу да буде тумач његових погледа и да са Њ. Пр. измења мисли према важности садашње ситуације. Књаз Милан се решио на овај корак са толико вигпе поверења, што га је Њ. Ц. и Кр. Велнчанство увек одликовало особитим благовољењем, којега се он увек сећа као драгоцене успомене. Па и Његово Превасходсгво са своје стране, пошто је дало доказа свога заузимања за Србију приликом закључења мира 1877, изјавило је неколико пута у делегацијама, да независност Србије не садржи ништа противно интересима монархије, и да Ц и Кр. влада нема намере противити се територијалном увећању Србије. Желећи да докаже своју захвалност као и своје старање да избегне све што би могло бити противно Ц. и Кр. влади, он се за време последњег рата чувао сваког акта, који би могао изазвати њено неодобравање. Његова војска, у пркос своје сјајне кампање у Старој Србији, у пркос изванредних олакшица која је имала да уђе у Босну, није прешла ни Лим ни Дрину. Овако понашање — вели даље Књаз Милан — диктирала му је његова жива жеља, да очува неповређене добре одношаје са суседном монархијом. Ова осећања већ деле с њиме и просвећени људи његове земље, а неће много проћи, па ће се та осећања и генералисати (постати општа) чим јавно мњење, појмивши важност од-