Отаџбина

228 •

СРБИЈА НА БЕРЛИНСКОМ КОНГРЕСУ

номе цару Александру, те се Ниш обезбеди; но границе око Ниша јако су се мењале за време иреговора. Хтело се најпре одмах иза зидова градских стати (т. ј. код села Малче! које је недалеко од Ниша); а, најиосле обухвати се и Бела Паланка, у нову границу Србије. Такво стање ствари донео нам је свето-стеФански мир и разуме св да нас он није могао задовољити». Даље не морамо цитирати из беседе г. Ристића, јер шта је било даље, после Сан-СтеФанског мира, то се ми надамо изложити много опширније него што је он могао учинити у оквиру једне скупштинске беседе. Када је Књаз Милан М. Обреновић IV видео да два крвава рата која је Србија водила и у којима је. осем других жртава, положила на бојишту око 25.000 својих најбољих синова, а за ослобођење своје подјармљене браће, да та два рата хоће да уроде једино стварањем велике Бугарске на штету Србије и српскога народа, коме се отргло и оно, што је својом крвљу откупио, да се само што већа Бугарска иаправи — када је то видео, он је уједно видео да је дотадашња спољна политика Србије основана на са свим опасном сентиментализму. па је решио да удари новим правцем, да води политику основану једино интерссима Србије. С' тога, када је цела Европа скочила противу Сан-Стефанског мира, када је у Берлин сазват конгрес свију великих сила, да решава о условима мира, Књаз Србије посла свога Министра спољних послова у Берлин, да код конгреса заступа интересе Србије, а да би то могао успешније радити, он му даде да успут сврши у Бечу и једну сиецијалну мисију, т. ј. да преда грофу Андрашију једно писмо и да покуша створити један тосћш ухуепсН између Србије и Аустроугарске, на основу нове политпчке ситуације. г. Ј. Ристић стигао је у Беч 25 маја (6-ог Јуна) 1878 у вече. Сутра дан предао је државном канцелару Аустроугарске монархије, грофу Јулију Андрашију. писмо