Отаџбина

ВКЧЕРЊА ЗЛБАВА

267

срећу ... — и он запе као да га издаде снага да и једну реч више каже. — 0, дакле нешто озбиљније? — упита његова старешина ■— а шта се то догодило? Са простим наговештавањима неће се он извући. Г. и гђа Пардалос стајаху пред њим као два грдна знака питања, а њему кукавцу залепио се језик за непце. Међутим толико му беше јасно да на сваки начин мора ту ствар свршити, и тако покупи што му год још беше остало храбрости, зажмуре, као болесник који мора да прогута некакав горак лек, гга рече : — То јест... не иде... ја вечерас не могу имати част ; не умем ни исказати, г. директоре, колико ми је жао... уверавам вас, мени је као да ћу у земљу пропастп . . . — 0, ништа, ништа — рече г. Пардалос хладно — да Бог да само да скоро буде боље. Госнођа Фроса ћути, дува и хлади се џепном марамом. Једва се савлађивала да не полети да изгребе очи Сузаматису. Овај бедннк упињао се да још кој;у реч каже ал' узаман, и најзад није могао ништа друго из бацити до : — Желим лаку благу ноћ. Ви се не срдите г. директоре, јел'те? Пардалос и његова жена само климнуше главом, и Сузаматис оде. Мало доцније чисто се чуло како онај кукавац пипа по мраку низ басамаке; никоме не паде нн на, у.м да му посветли да не скрха врат. * Димитраћи и Фроса седе сами. Обоје I>уте, али у срцу им бесне „поцепани осећаји Ј) , да се нослужимо једним изразом наших трагичара. — Ето видиш, јесам ја теби казала — рече госпођа Фроса која ниЈе могла самим дувањем да олакша своме срцу — ето ти сад, на! На здравље вечера. Кажем ја теби да не идемо ... —