Отаџбина

2В6

ВЕЧЕРЊЛ ЗАВЛВА.

— Је ли донео моје рукавпце ! — Ја не знам милостива. он каже да има нешто да каже гоеподину.... —- Фијакериста? Мени Но и то је нешто ново. — Није Фијакериста, господине, већ г. Орестис! — Г. Орестис ? —• викну Фроса — То је чудновато ! — Па зар му ниси могла казати — рече Пардалос •— да смо се задоцнили што сви сатовп у кући иду мало доцније. Замоли га да уђе у салон. сад ћу ја доћи! Са тим речима навуче он брзо капут и оде у салон у коме га је чекао г. Сузаматис мрачан, туробан, уплашен и дубоко погружен. — Опростите шго смо се задоцнилп дражајши г. Сузаматисе — рече г. Пардалос улазећи у салу и списходително пружајући руку своме потчињеноме још из далека — али моја кола још нису дошла... — Добар вече г. Сузаматисе — упаде му у реч гђа Фроса, која узастопце за својим мужем беше ушла у салу па са победоносним уверењем стаде поред лампе, да се њенп дијаманти боље заблистају — Како је? ■— Шта ради госпођа супруга? Као што впдите ми смо ето готовн.... Као да је само прву половину ове беседе чуо. кукавни Орестис одговори плашљиво: — Хвала на питању, ја сам добро. али ПазиФан ... —- Е? Мала слабост? Не мари то ништа, то ће играње одмах излечити — рече гђа Пардаловица са нечувеном лакоћом језика — Не брините се. ја ћу је натерати да се добро изигра! — Разуме се, игра је за даме прави балсам ! — рече Пардалос осмехнувши се задовољно. Последње речп инговорно је полако као даје у њима Бог зна какав смисао, па пх још лакше понови «прм-ви-бал-сам». — Да. да — одговорп нлашљиви Сузаматис и покуша сиромах и он да се насмеши — али ... на не-