Отаџбина

МОЈЕ МИНИСТРОВАЊЕ

ИЗ СРЕДИНЕ (V место приступа) Бејах свршио дневни пензум са реФерентима нросвете и црквених иослова, на како сам још пре тога био цримио све, који су ме јутрос чекали у предсобљу, хтедох да читам одговоре бивших министара иросвете, које сам молио за мишљење о реФорми у гимназијама, на коју наваљују стручњаци мога министаретва. Али сигурности ради, пре него што бих загазио у ту студију, хтео сам да се осигурам да ме нико неће прекидати. За то иритискох дугме на столу, које зове одаџију. Марко уђе и по обичају, не говорећн ни речн. положи на мој сто једну хрпу зелених артијица и једно иисмо — па пође опет вратима — Зар их још има? — упитах га. — Има г. министре — рече Марко. Пребројах те зелене визиткарте, које је мој одаџија измислио за оне, што желе изаћп пред министра, а немају својих гхосетница, и нађох пх двадесет. Погледах на дуварски сахат, који ми пре неколико дана беше предсказао да ће наш кабинет пасти, јер се беше стропоштао на патос без икаквог узрока, — н вндех да је прошло 11. — Добро. Пуштаћеш их редом како је који дошао. Ко је донео ово писмо .' — Жандар из двора. — Чекај да видим треба ли одговор. Отворих писмо Дежурни ађу гант. по заповестп Њ В. Краља , моли г. министра просвете итд. да дође на доручак у двору, данас у I сахат по подне. — Кажи жандару нек иде- на своје место. Пуштај људе који чекају. —