Отаџбина

270

МОЈЕ МИНПСТРОВАЊЕ

Марко изађе нечујно како је и ушао био. Ја се загледах у оно писмо из двора, као да је неко страшидо. Оно управо ручкови у двору нису сами по себи ни мало страшна ствар, напротив, али у ово време, кад год су ме звали у двор на ручак или доручак, знао сам да ће после тога оброка некоме пуцати политичка ребра. „Боже мој — помислих — какав ли ћемо то 24 Фунтови топ изолучити данас после подне? Нисам имао каде дуго о томе размишлЈати, јер се врата отворише и Марко пропусти првог посетиоца из данашње друге серије. Ја устадох. Кад министар стоји не мора ни своје носетиоце нудити да седну, и тако се «аудијенције )) брже свршавају. Узех прву артијицу. — Ви сте г. Периша Чвркић. — Јесам. .Ја сам народни посланик ! — Мило ми је. Шта желите ? — Ама имам једно дете у гимназији , па неће директор да га пусти на испит. Вели ако г. министар дозволи! Узех му молбу из руке. Ђак пао на испиту из два иредмета, понављао испите и понова нао. Отворих «Просветни Зборник" и прочитах му законску наредбу, по којој се такав ђак не може понова пуштатп на испит. — Знам, али како су досадашњи министри дозвољавали ? — То не знам. — Г. директор вели да министар може дозволити у путу милости. .. — Г. Народни посланиче, кажите г. директору да министри немају права помиловања. Они имају само да се старају да се закони тачно врше. Збогом! Таман изађе овај отац отаџбине , уђе млада , врло лепа девојка, која пође руци. Ја тргох руку готово срднт што сам већ «чича», кога младе даме љубе у руку. — Ви сте учитељица у селу М. окр. ћупријског 1 Шта желите ?