Отаџбина

312

иозорпшни прег.1ед

само неколико ужасно хладних Фраза измењао), него је морао да потанко^опише великом везиру и очи, и уста, и све остале дражи своје веренице, само да је велики везир зажели и да је затражи од варадинског ђенерала у размену за Мију. Госпођица Нигринова, којој се не може одрећи ни таленат, ни студија, ни добра воља, ни пријатна појава — имала Је живу муку са том Маром. У један исти мах морала је да буде и мушкобана, која на коњу преплива Саву и Дунав, и стидљиво дево.јче које у колу обара очи и пушта се из кола кад преобучени Али-бег у својој песми прави алузије на њену лепоту и своја осећања. Морала је да на ватрену љубавну изјаву тога босанског „потурчењака« прави пропаганду за хришћанску веру, као какав опат или каноник, који би желео да постане бискуп. Морала је пред мртвом главом свога вереника на коцу да пева великом везиру у оној до краја невероватној сцени под шатором, који је био удешен као какав будоар некакве модерне кокете (роза-осветљење и т. д.). Па ипак, г-ђица Нигринова толико је права глумица, да је чак и у ту сцену унела, не из дела. већ из себе саме, нешто живота и колико толико вероватноће. г. Цветић је играо великог везира са великим самопрегорењем и уздржљивошћу свога силног органа. И за г. Динуловића (који је играо црквењака некакве џамије) мора се рећи да вечерас није сувише спекулирао са трећом галери.јом, и ако је она сваки његов покрет поздрављала са бурном веселошћу. Али г. Гавриловић нас је просто запрепастио ! Тај способни млади глумац, који је и изван бине, фин и образован човек, бно је вечерас тако без такта, да је изашао на бину (као принц Јевђеније Савојски) потпуно без гласа (Арћошај. Ако је пред саму представу онако скандалозно промукао, режисер је могао одмах одредити другога глумца на његово место, јер принц Јевђеније има свега неколико речи да каже, које је сваки могао научити за време првих чинова. Овако су обојица, и г. Гавриловић и г. режисер показали публици своје крајње багателисање. Ту није помогао ни позоришни оркестар, који је ступање принца Јевђенија на бину поздравио аустријском патриотском песмом, у којој се пева како је он на ново задобио Ћесару Београд. „Рппг Еи^еп с!ег- есПе ШМег, ЛУоПГ с!ет Ка1зег -«пес1гит кпе^еп, 81;ас11 ипс1 Рез1:ип§' Ве1е§гас1. Ег Незз нсМа^еп ете Вгискеп Базз тап кип! ћтићег гискеп® и т. д. Ја нисам веровао мојим ушима. Погледах у народне људе у ложи. Ништа, седе као да се свира нека српска химна. Погледах