Отаџбина

НОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД

311

Што се певања тиче — гђица Нигринова јкоја је играла и невала Варадинку Мару) отпевала је своју партију без икакве штете ; али кад стадоше да певају њене другарице, нарочито онапонајвећа међу њима, ја устадох да видим г. Јенка; бојао сам се да се човек из очајања не убије. Срећом он има јаке живце. те је не само остао жив, него је на бурно захтевање треће галерије, диригирао и репетицију тих умилно певаних песама. У то дођоше и додоле, а с њима преобучени Али-бег (Раја Павловић), те ми његов пријатан глас беше прави мелем за малтретирани орган слуха. Али што се »радње® тиче она беше онако исто невероватна као и пре две године у рукопису. Штета што нисмо видели на бини и оног мокрог коња, који је за тили часак т-ри иут препливао и Дунав и Оаву (најпре под Турчином, па онда под њим и Маром у теркијама, најзад само с Маром) за што данас паробродима треба сахат и по. Штета! Са тим коњем била би илузија потпуна. Овога пута имао сам задовољство да првп пут видим нову снагу нашега позоришта г. Симића. Лепа огромна прилика на бини. Сигурно због свога великог стаса, држи се увек погрбљен. ако није она] варадински ђенерал, кога је г. Симић представљао, по историји био погрбљен. Што ми је особито мило било, г, Симић је тако добро знао своју улогу на изуст, да ме је подсетио на гђу Гргурову. Један пут је у један исти мах изговорио са г. Станојевићем једну ис .ту Фразу, која се беше мало задоцнила. У аФекту г. Симић врло еФектно ходаше по бини, само се често спотицао о свој мач и шарфе. које је у место о бедрима, имао више с преда, на трбуху. Не знам од куда, ја сам био уобразио да се шарфе (есћагре) носе у војскама тек од велике Фраицуске револуције, али како сам овога вечера видео и принц Јевђеније и сви официри његове војске имали су шарфе и то — руске, какве су ношене у нашо.ј војсцп до 1860. Човек се учи док је жив. Жао ми беше г. Љубе Станојевића који је играо поручика и одмах за тим капетана Мију. Тај млади глумац, који нас је својом психолошком студијом у Цветићевом Марку (у сцени помирења с кнезом Лазарем) тако живо подсетио на иајбоље европске глумце, није могао, поред најбоље воље, да унесе нимало живота у ОкруЈ ићеву дрвену лутку. Чак и он је у првом састанку с Маром изгледао, као и остали наши добри глумци и глумице, које су имали несрећу да играју у овом комаду — као марионете, које неко вуче за конац и за које други неко говори испод бине. Г. Станојевић морао је као заробљеник пред великим везиром не само да каже да ће га осветити његова вереница Мара (с којом је он на наше очи