Отаџбина

РАТНИ ДОГАЂАЈИ

341

руске војске, а праву руску војску да пребаци у В.5ашку, на шта Исајев није могао присгати, јер му се ово учинило недостојно части рускога оружја. Налазећи по овоме и сам, да би-било неу) - ледно за руско оружје, жртвовати Турцима своје савезнике Србе — Михелсон је писао и поручио Лошкареву, руском опуномоћенику. који је с Турцима преговарао о ггримирју у Слободзеји у Влашкој . да уговори ма шта за Србе, да би само он могао с чашћу повући своју ВЈЈску из Србије, а одмах за тим. преноручио му је да уговори примирје и за онај део Србије, у коме се налазп руска војска. У Србији се чуло за преговарање о примирју још 3 Јула[1807), п Исајев је за то, још тога дана, писао команданту Неготина, Гушанац-Алији, о овоме, но добио је од њега одговор, да он о примирју не зпа ништа. У то баш време, војвода Мпленко Стојковић, молио је Исајева да никако не оставља Србију, јер је добио вест из Београда, да се тамо чуло, да је Турска уступила Аустрији Босну и Србпју за 80 милиона гроша свога дуга, те ако Србија узмора потпасти под нова господара, боље да потнадне под онога, који је исте вере, а нпкако не под онога, који је купује . ни под онога, који је продаје. У то време стигла је и Србима и Русима на Неготину вест, да су Срби разбили оне Турке, што су ишли из Босне, Ужицу у помоћ, да су Срби ту задобили око 400 коња и мазага, натоварени потребама за Ужице, да се Ужице, одмах за тим, предало Србима, и да је турска посада пуштена из Ужица да оде у Турску. За ово време би :о је и на Неготпну неких сукоба између Турака и Руса. 13 јула (1807) кад је Исајев писао о примирју самомо видинскоме команданту, Мула-паши , добио је од овога одговор, да он не пристаје ни на какво примирје, докле год не добије од свога султана заповест за то.