Отаџбина

РАТНИ ДОГАЂАЛИ

345

Пре него се генерал Исајев, повукао са Острова на Крајову у Влашкој, Србм су послали главно-командујућем руске војске у Влашкој, свога депутата Гагића. који је тамо стигао 28 Августа, — и писмо, следећег садржаја : «Српски народ, који је, надајући се од Русије својој п свеошптој користи хришћанских народа, устао с великим одЈшевљењем противу непријатеља православне вере, налази се данас у очајању. Више свега Србе брине неизвесност њихове судбине после измирења. То нас доводи до очајања и за то молимо да нам се каже : заслужује ли српски народ, у својој отаџбини, да буде под покровитељством и заштитом височајшег руског двора, или треба да се преда вечној погибели.» Друго писмо, српскога са,вета, које је Гагић иредао главно-командујућем руске војске,. гласило је : „Ми смо иозванн у бој иротиву непрпјатеља наше вере, маниФестом Русије, која нам је обећала сваку помоћ, покровитељство, и утврђење напшх слобода. Пре тога, ми смо се борили с турским, бунтовним пашама, а кад смо добили руски маниФест, ми смо устали и против самога султана, који је због тога послао противу нас своје војске из Босне и све Албаније и који је искупио у Нншу многобројну војску под Рашид пашом, који иде на нас и хоће да искорени род наш. И у то време Русија нас оставља, оставља нас у време кад ми немамо ни барута пи олова." У даљем продужењу овога писма, савет српски, молио је : да би се генерал опет сајузио са Србима, али је Исајев. као што смо видели, у то време, био већ у Крајову у Влашкој. Страх од зле судбине, која им предстоји, и како су је Срби замишљали, давао им је оправдана разлога да овако пишу, јер нису познавали, у то време, прилике у којима су биле и Русија и Турска заједно с Наиолеоном и његовом Француском ; а да су знали то, и, да је,