Отаџбина

МОЈЕ МШШСТРОВАЊЕ

351

У тај мах уђе ђенералица с кавом и — наста опет шала .. После ио сахата устадох да идем. — Дакле, да кажем чичи да си пристао? — рече Мита. — Немој, молим те. Та да.ми није његове седе косе и овога овде (и показах руком ђенерала), без кога бих ја сада седеб у апсанском заводу у Пожаревцу, не бих се ја ни минута размишљао, него бих одмах рекао нећу. Овако, оставите ме да се размислим до мрака, па ћу ја сам казати чичи моју иоследњу реч! — Вала — рече ђенерал испраћајући ме — то реши како год хоћеш. али у 8 сати да си у касини, и хоћу да си ми добро расположен, јос' чуо ? — Разумем г. ђенерале! Одох кући. Уђох у башту. Стадох ходати под асмалуцима. Ходао сам до мрака по башти. мислио сам и мислио и нисам ништа смислио. Одох чича Николи, у нади, да ће ме он сам разрешити ове морије, кад види да сам човек без решивости. Он је мирно саслушао моја разлагања, па онда рече : — Изгледа да је међу нама неспоразумљење. Ви као да мислите да ја вама нудим некакво благо, силу, власт и госпоство, па не пристајете. Када би то било, верујте ми, да би се ја још мање полакомио. Човеку у мојим годинама, треба само једно: мира, да своје последње дане проведе без бриге, да се одмори од једног дугог живота пуног борбе, пуног неправде и страдања, пуног самопрегоревања и горчине. Ја сам данас у политичкој заветрини државног савета. Мислите ли ви, да ја напуштам мирни положај у савету и узимам крму државнога брода у своје руке, да управљам њиме у једној страшној олуји, која се спрема, само за то. што сам још жудан силе, власти и госпоства? — То не мислим.... — Па чудо се онда не запитасте, за што ја у дубокој старости пристајем да понова загазим у страшну политичку борбу. која се у нас овако дивљачки води да се