Отаџбина

355

МОЈЕ МИНИСТРОВАЊЕ

н« штеди ни дете у мајчиној утроби ? Кад ви ниоте хтели да одговорите на то питање , ја ћу вам одговорити. У животу човечијем има нешто што је важннје од његове личности, од његове старости и умора, ва кнпје од његове кућп и његове деце, а то непгго зове се дужност. Владалац ове земље казао ми је : -Ја и радикална странка стојимо једно нрема другом за запетим револверима. Од тога ко нрви оиали, зависи : хоћу ли пасти ја и династија. илп ће потећи крв у овој земљи. Једино ви г. Христићу можете спречити несрећу и отети запете револвере и мени и радикалној странци. Ја апелујем на вашу осведочену верност према Престолу и на ваш патриотизам, који се опробао и у најстрашнијим приликама ! Ето, господине, зашто ја жртвујем и мир мојих послсдњих дана ! Још никада у жпвоту не беше ми тако јасан страшан појам дужности. као у томе тренутку. Ја сам веома сићушан изгледао сам себи иред овим измученим старцем. Ја устах и нр.жи му руку — Располажите самном г. Христићу. — Хвала вам. Ја сам знао да се ви нећете устезати, кад сазнате право стање ствари. О појединостима ћемо се разговарати ноћас у двору ! Са мирним срцем и прпјатном свешћу учињене дужности одох од чиче кући, покупих књижурине које сам имао да покажем аудиторијуму приликом мога мредавања — и одох у грађанску касину. Бешс 8 сати у вече. Публика тек почела да долази. У биљарској соби затекох ђенерала и Миту. Разумедох њихове погледе и нисам чекао питање — Пристао сам — рекох — Знао сам ја да ти нећеш бегати ни од какве опасности — рече ђенерал рукујући се — А сад. како ова публика. што тако радо слуша предавања о учтивости. не зна ни то. да је врло неучтиво долазити у 9