Отаџбина

МОЈЕ МИНИСТРОВАЊЕ

363

— Ово донеше, баш сад. из државне штампарије, хи, .хи, хи! — Честитам господине, хи, хи. хи! — Шта ми честиташ? — Па ето, ту пише, хихихи! — Погледам. На писмима грдним словима штампана адреса. Обе моје министарске титуле. У кувертима званичне новине, и у њима штампан ноћашњи указ. Онај зулуски краљ ваљда је ноћас побио све по штампарији , само да у свануће може раздавати новине. Са неким елегичним осећањем гледао сам «себе наштампана». Колико несразмерно већу радост учинише ми те исте «Српске Новине« пре 28 година, када у своме подлиску донеше моја ({ Пушчана зрна», моју прву приповетку. .. Оно шест рубаља прве књижевне зараде. за које сам купио прве црне панталоне, беше ми елађе од ових 12.000 динара годишње, које ми данас донеше.... Гледам мога паметног Јована, првога човека који ми честита министровање, и беше ми га безгранично жао. — Одакле си ти Јоване? — Из Босне, господине. — Ама ти канда и некакву школу учиш, поред послуживања ? — Учим те како. Свако вече од шест до девет сати ја сам у вечерњој школи ! — Па шта мислиш после кад свршиш ту школу ? — Оно што и остали моји другови. Бићу учитељ у Старој Србији ! Као да ме хладном водом поли. — Зар ти Јоване? Богме се ја бојим да се ти нећеш моћи барабарити с онима , који сврше учитељску школу или богословију.... — Ич се ја не бринем за то. Неће ни један Шумадинац у Стару Србију ни у Македонију. Топло је њима и овде ! И мој Јован однесе моје ципеле да чисти, а ја се стадох облачити и спремати да идем да примим дуж-