Отаџбина

36

НАЗЕБ КАО ЕТИОЛОШКИ ЧИНИТЕЉ

струје. Кад се је стишао тај први напад ентузијазма, почело се је премишљати о томе, шта је добивено тим новим проналасцима? Критика и ладно размишљање примили су на се улогу, да обележе вредност појединих посматрања, да оделе зрно од сламе и да констатују «познате", које би допустиле поставити тачну једначнну. Т Р е бало је прво решити пуно начелних питања. Ево их неколико, примера ради. Нико није знао, како дејствује нападач, да ли као страно тело или помоћу својих животних Функција; нико није слутио, како се брани нападнути организам. Од чега зависи победа, кака су срества њена ? Да ли иста микроба свакад условљава исту болест, или разне болести постају од истемикробе? Да ли има на датог човека патсгени утицај сваки микроорганизам. који може у њему да живи и да се множи, или то зависи од других чинитеља? Требало је пронаћи, чиме су условљене узајаМне особине, у којима лежи успех, и својства особена земљишту, које микробе траже. Тиме је створена нужда, обратити већу пажњу иа човека и његову индивидуалност, пронаћи његове наклоности и закључити из иоследица, које видимо, непознате узроке. Многи од ових проблема решени су у корист оне вероватноће, која наличи на сигурност; други су тек у зачетку. Новост метода, неочекивани резултати и подаци тако позитивне природе, морали су свакојако имати внше успеха, него спекулације и речи, које мало значе и ништа не објашњавају. Кака је разлика између данашње и некадашње етиологије! Нико неће старијој медицини одрицати способност таЧног посматрања, али нас у толико више зачуђује неко Фаталистично расположење, које је владало у њеној етиологији. Она се наивно помирила са неизвесношћу дејства извесних узрока, који су у њу традицијом прешли; слепо је веровала у важност њихову, немајући толико радозналости и еиергије да пита, у чему се састоји њихова суштина, и да ли између дејства и носледице ностоји она строга узрочна веза, коју најбоље оправдава опит.