Отаџбина

С А ЈАВОРА

391

Тако 11 / в ПОВБр. 147 шаље дивизијар л Наредбу за концентрацију.» Ова наредба очекивана је са највећом радозналошћу, што ће она казати: на коју ћемо страну.

Кроз детинство прођох к'а тамом и мраком. И младост ми сијну ружичастим зраком, И осу обилна раскош лета јарка, И све то засенуто и машта и варка. Са старачком збиљом умукоше лузи, И један по један ишчезоше друзи, Узалуд их тражим по зарасли пути.... Свака ми се мис о у зачетку мути. Реците ми, шта ј, то, ви бози и људи ! Да ли до сад сањах, па се сад пробудих ? Ове моје блаженство вај ! пустиња поста И једино хладно размишљање оста.

Попех се на те, зелено брдашце. Од умора лака куца ми срдашце, ПодухуЈе ветрић са Дунава бела Нада мном се плава небеса наднела. Са планина ор'о у раван се креће, Убаво селанце поносно прелеће, И птичија мала жури да се склони И замаче ор'о иза брда они'. Збогом, збогом пођи својој даљној цели, Многомоћни орле, господине вељи ! Некад и ми тако ноносити бесмо, Али данас, данас — мп господа несмо. Иреци наши беху орлови и лави, А нас црни усуд у прашину сави. Од нас самих, брдо, бегам твоме вису И дођох да да'нем у твоме мирису.

(Наставиће се)

X

II.