Отаџбина

ПРЕОБРАЖЕЊА (НАСТАВАК)

III Владо г ја узјахасмо на двије најмљене кљусине. а па трећу Руле бјеше натоварио наша два шарена ковчежића и међу њих ставио иечени овнујски бут. погачу и мјешчић вина. «Збогом остајте !" — «Збогом пошли '.» — Јест, али кад ђедо откаса на Дорату. баба Симуна, Ћиридон, Анђа, жене и дјеца Д-ића оиколише нас ноново и заграјаше. И Руле је био дирнут , али му најпослије досади толико пренемагање. те се издера: — «Та пуштајте нас већ једном, ето ће сунце да искочи, а цоп одмако!.... А, од прилике руле, к о не ваља што толико плачете, јер..., богородице ми... чисто кобите ђецу!" Та ријеч препаде бабу, те се измаче крстећи се. И остали се сви склонише, осим Анђе, која отрча пред нама. Из крчме изађе тетка Ружа , носећи у руци двије јабуке. Угледах и Мила, који се на прагу протезао и зијехао. Кад нам се она примаче, ја обрнем главу и ошинем свог Путаља. Анђа, трчећи сад поред мене, говораше на претрг : — «Добро си урадио! Право имаш ! Јутрос ми се женица преподаба, јутрос је болећа срца, а онамо !.... Е, сад стани де! Не могу даље! Дед да се још једном ћукимо!» — Ја се превих на седлу, а она се пропињаше , али како нам се усне не могоше састати, ја скочих с коња, загрлим је жестоко и уста нам се стопише у дуг пољубац. У то и Владо стиже, те се Анђа и с њим поздрави тако. па нам помога узјахати, трзајући се од силнога илача Ми, не обзирућп се, погнасмо коње и претекосмо слугу. Владо и ја први пут прелажасмо границу нашега села од западне стране. Уђосмо у прилично густу ду-