Отаџбина

КРИВИЧНА ДЕ.1А.

405

борба вођена правилно, убиство треба казнитн по општим правилима о убиству без предумишљаја. Ако је пак једна страна хотичио прекорачила правила, онда убиство ваља казнити као да је учињено са предумишљајем. 2. Ко је дао повода двобоју и тог треба строжије казнити и то, у толико строжије, ако Је он био узто још и изазивач на двобој. 3. Је ли било условљено да се борба дотле води, док једна страна не погине, или само дотле, док једна страна не буде повређена. У нрвом случају дело ваља строжије казнити. 4. Је ли повод двобо.ју нека озбиљна ствар части или каква ситница или обест. У првом случају дело је блажије кажњиво. 5. Да ли се борба свршила са или без штетних последица. Ово долази у оцену нарочито код покушаја убиства у двобоју. 6. Да ли је која страна и зашто одбила понуду за измирење. Онај који измирење одбија са неоправданог разлога, више је крив од оног, који пристаје да се измири. 7. Да ли је било секунданата, који су контролисали борбу? Двобој без секунданата треба да се казни строжије. Секунданти пре свега покушавају измирење завађених странака пре почетка борбе, за време борбе они ову контролишу, а после служе као сведоци, који доказују правилност или неправилност у двобоју. Многи правници, који су у начелу иротивни двобоју, ззступају мигаљење, да секунданте ваља казнити као помагаче блажије, него главне кривце. Има их који налазе, да секунданте не треба никако казнити, ако су своју дужност савесно вршили. Осим секунданата обично присуствују двобоју нарочито позвати лекари. Њихова је дужност, да повређеном одмах притекпу у помоћ, и по томе ни њихова воља, ни њихов рад не стоји у в зи са противправном вољом учесника у двобоју. За то се лекари и не казне. Наш законодавац није учинио нарочита наређења о кажњавању убиства у двобоју. За то се ово убиство у нас има да расправи по општим правилима о хотичном убиству, а с погледом на правила, која смо изложили о убиству у двобоју. При одређивању казне за убиство учнњено у двобоју, судија треба да има на уму и одредбу \ 61. крив. закона, где се вели : Ако се код злочинства, за које закон доноси робију или заточење, нађе олакшавајућих околности, може се робија и заточење спустити до најмање мере своје, а то је до две године ; али ако би се у ком случају нашло да је и то много, суд може место робије или заточења осудити на затвор, али тада затвор не сме бити краћи од шест месеци.