Отаџбина

406

КРИВПЧНА ДЕ.1Л

Како наш законодавац није прописао одредбе о кажњавању двобоја, то се у нас не може казнити позивање и пристајање на двобој, као ни излажење на место двобоја, јер се тиме још није ушло у област покушаја. Тек са почетком употребе оружја започиње и покушај. Кад се радњом ушло у област покушаја, онда ће дело бити кажн.иво према томе, да лп се двобојем ишло нЗ, убиство или само на повреду. У првом случају постојаће покушај убиства, а у другом покушај повреде. Двобој у старој срдској држави пије био забрањен, а да је сн у много прилика послужио племству српском као начин прибављања задовољења, изводимо из старог јуначког обичаја дељења мегдана. Двобоја бивало је чешће у онпм прилпкама, када је племство било у војсци. Законик цара Душана проииоује : „На војсци свађе да не буде. Ако ли се сваде двојица, да се бију. А иначе нико од во.јника да им не поможе. Ако ли потече и поможе на порвицу, онаЈ да се бије". (у ШаФариковом издању стоји у место »да се бије® „да се казне одсецањем руке«.) У овом пропису реч порвица б ',ће, без сумње, двобој, али између војника, јер се види да је ту реч о обичним војницима, дакле или о најамницима и.ш о властеоским људима, који су у војсци били као обични војници. Сама казна „да се бију® сведочп нам, да се ово не односп на племство, јер се така казна није могла примењивати на властелу. Из овог можемо извести закључак, да је двобој био доггуштен само међу властелом. Околност што се у Душановом законику не налази пропис о кажњавању убиства, које изврши властелин нрема властелину, доказује нам, да су се увреде пзмеђу властеле расправљале путем двобоја. Ту се не може применити ни овај пропис из Душанова законика: »где се обрете убиство, онај којино је зарвао бој, да је крив ако се ко убије«, јер се ово односи на убиство при каквој тучи. Но узмимо случај, да се у судској иракси друкче разумевала ова ствар, и да се убиство у двобоју код тадашњих судова сматрало за кривично дело, ипак нам изгледа, да је за овако убиство властелин ретко кад могао бити кажњен. Ово «зводимо из оних великих законскнх повлашћења, које је уживало тадање племство, а за тим из самог састава поротног суда. Повластице које је племству гарантовао Душ&нов законик у овом погледу, огледају се у законском пропису, да се велики властелин може позвати на суд само са књигом судијином, дакле нарочитим писмом, а мали властелин печатом. Кад се властелин тек вратио с војске, он за три недеље не мора да изађе на суд. Осим тога за убиство окривљавала је порота, а за састав њен постоји пропис: „Како је био закон у деда царства ми, у светога Краља, да су великој властели велика властела, а средњим љу-