Отаџбина

Н А II Р Е С Т О .1 У

39

— Шта то радиш? — викну Ирма. — Сада не смемо имати нигде ватру! — одговори Гундела, и тако осташе обе у мраку и диму који хоћаше да их угуши, јер на онакоме времену није се могло ни помислити на отварање прозора. — Ох само да бабо није отишао! — вајкаше се Гундела по Богу шта ће бити с бабом ' Последње речи Гунделине прогута страшна грмљавина и тресак грома, који тако стоструко одјекну у планинама, да изгледаше као да се цео свет руши. Иза грома урлаше бесна олуја даље; чврсто саграђена колиба стаде да климата; њен кров стаде дрхтата, а једно велико иарче стене, којим беше кров притиснут, откотрља се на земљу као да је мали камичак. — Дај ми твоју руку — викну Гундела у мраку — ако је Сј ђено да погинемо, бар да умремо у молитви! — 0 она се поче на глас молити Богу, али њену молитву прогута грмљав.ша тако. да се ни једна реч није могла разабрати. На један мах наста промена. Као да небројени чекићи стадоше ударати у кров од колибе; наста некаква смеша од лупања, куцања и котрљања. — То је град! — викну Гундела Ирми на ухо. Грмљавина, град, бледе муње кроза дим у колиби, све то ивгледаше бедним девојкама у колиби као да су у сред пакла. Један за другим, као да се утркују, проваљиваху се облаци града над колибом, па час сипа узастопце као из рукава, а час мало попусти као да хоће да дане душом то планинско чудовиште, које се дигло да казни људе, што су се усудили подићи своју колибу тако високо, на самоме престолу планинском. Кроза лупу и котрљање града зачу се на пољу мукање крав; и звека њихових меденица. — Ја сам отворила врата од штале, али мора бити да их је ветар опет затворио — рече Гундела, па, заборавивши на сопствено дрхтање, јурну напоље. Али она се брзо врати; зграби некакву ведрицу, натаче је на главу, па опет јурну на поље. Ирма пође за њом и о€е се стадоше угибати када град поче да удара, и да пршти на ведрицама којима беху заштитиле главе. Гундела је хтела да отвори шталска врата, али се краве тако склепташе око ње, да су је обалиле на земљу. Кроз урнебес од олује чула је Ирма врисак Гунделпн. Поред Ирме стоји крава са првом меденицом, дршће и стење. — Ходи да те водим! — рече Ирма па ухвати краву за рогове. Она пође за њом. Остале се краве размакоше. Ирма нађе Гупделу и подиже је. Њих две упеше со свом снагом те отворише врата на штали, али сада у мало их краве не пригнечише, јер јурнуше све на један пут да уђу под кров, а девојке имађаху само