Отаџбина

40

НА ПРЕСТОЛУ

110 једну руку слободну, ношто другом држаху преврнуте ведриде на главама. Срећом пође им за руком да се са свим прибију уз дувар, док све краве не уђоше у шталу, па се онда , газећи до чланака кроз град, вратише у колибу. Пипајући по мраку нађоше огњиште па седоше па њ. И тако" ееђаше усамљено то дпоје напуштене деце, а на пољу бесни пајстрашнија олуја. — Ја све као мислим — виче Гундела само да је Ирма чује — и надам се да је бабо нашао некакав заклон, та он зна сваку стену под коју се може човек склонити. А јао! — викну Гундела још јаче — шта ли сада ради онај кукавни слепац на оваком кијамету у планини! Јесу л' и теби искочиле чворуге по рукама и по леђима као мени? — упита најзад кроз плач и приљуби се јаче уз Ирму. — Ја ништа не осећам — одговори Ирма, и одиста изгледаше као да она впше не осећа никакав телесни бол. И она беше већ помислила на јаднога слепца, па онда јој изађе пред очи слика оног седог и немоћног краља, кога неблагодарност његове рођене деце беше избацила у овако исто бурну ноћ... Шта је ова олуја на пољу премаоној, која шћаше сада да обузме њену душу при помислу, да је допустила, те је опет једна мушка рука додирнула њено лице. Зар јс оиет све изгубљено? Све што се са толико борбе извојевало? Тако је нешто тужило у њој, и ако је она знала да је са свим чиста. — Хвала Богу сада само киша пада! — рече најзад Гундела. Она упали свећу и сада се њих две стадоше посматрати како ницаху из мрака. Цео под у соби беше мокар од воде, која се беше исцедила из њихових хаљина. — Јесте ли дома? — зачу се споља један глас. Врата се отворише и чича Пера уђе. У наручју носи мало јаре. — Хвала милостивоме Богу те вас нађох здраве! викну чича; спусти јаре на угашено огњиште, па онда стаде брисати лице још мокријим рукавом. Затнм дохвати са горње полице боцу горке ракије; повуче добар гутљај, па онда натера и Гунделу и Ирму да сркну. Тек после стаде причати. — Вала ја сам много што-шта преживео, ал оваке олује још не видох. И ако знадем свако дрво и сваки камен на читаве сахате око наше колибе, опет ме ,је овај кијамет у први мах тако збунио, да нисам знао где сам. Стојимтако, и на један пут, у сред грмљавине громова п града, чујем једну дивокозу где дречи. Пођем по гласу и нађем је сироту где се ојарила. па не сме да мрдне. Сирото јаре тек Дошло на свет, а хоће град да га премлати. Кад ме је угледала,