Отаџбина

Н А II Р Е С Т 0 .1 У

41

она побеже, али се одмах врати, иа опет стаде над јаретом да град н>у бије, само да не бије њено јаре. Ја приђох ближе и узех јаре V наручје, и таман се осврћем да видим, где би се могло склонити, а чујем људске гласе. Један виче, други виче, обојица довикују нешто неком трећем, који урличе, и кад сину муња видох да тај трећи лежи на земљи, па неће даље. »Милостиви господине, ослоните се само на нас, ми ћемо наћи заклона® вичу она двојица; муња опет сину и ја видех да нисмо далеко од вештичиног стола, те за то им довикнух: ене оно је вештичин сто ! Кад опет севну муња а ја видпм да и она друга два човека леже на земљи. После су ми причали да су се од мене уилашили, и ја им не замерам, такве олује и по таквој ноћи човек може у свашта да поверује. Ја им приђох, казах се ко сам и куда хоћу да их водим, и тако их одведем под ону стену, а није ласно било; слепац је био непрестано као луд; виче некакво изгубљено дете. Еле, како му драго, стигосмо бар читави под вештичин сто, али смо били мокри као да су нас баш онога стика из воде извукли. Ту смо дуго лежали под стеном, па кад сене муња, а ми видимо како град игра и скаче по стењу, и како се бије са дрвећем. За тим смо чекали док није престао град а настала киша, и слепац ми је рекао да ће ми дати златник кад први пут сиђем у паланку да носим траве апогекару, и да је сада тамо доле у паланци и Краљ, и Краљица, и да ће ми он израдити да добијем медаљу што сам им спас'о живот, и да ћу добијати пензију целога живота. Али сада, децо, гледајте да легнете у постељу, зар не видите како сте мокре? Шта је теби Ирмгардо ? Што дрхћеш? Сада чича окупи да грди Гунделу што је сека Ирмгарду тако дуго оставила да седи у мокрим хаљинама, а док он говораше дречи јадно јаре и дрхће целим телом тако, да је чича донео са тавана своје ћебе, којим се иокрива, те уви у њ јаре, па му онда врло вешто са три прста даде млека из једног тањира да пије. Јаре засиа а и Ирма у соби беше већ заспала. — Хвала Богу ти си дуго спавала — рече Гундела сутра дан, стојећп крај њенога кревета — Е то је баш чудо, теби град није ништа урадио, а погле мене — и она показа своје модре чворуге па онда брзо настави. — Али то ништа не мари; то ће проћи. Само те молим погледај какво је небо! Зар не изгледа каоданикоме никад не би могло ништа урадити? Тамо преко код потока »дарио гром у једно дрво, иа га по сред среде расцепио, а онде, где је иначе суво као у пећи, сада теку потоци. Да не осећа на себи, и да не види русвај напољу, не би човек рекао да је икада било те олује; али ми смо опет срећни; од стоке нам није ни једно грло страдало