Отаџбина

42

НА ПРЕСТОЛУ

а и наше је чобанче дошло читаво. Шврљало тамо негде у долини, па вели да тамо није ништа било ! Беше ведро, свеже јутро. Само у пукотинама беше још по која нрегрш нерастопљенога града; краве беху на паши, а чобанче пева и јујуче; оно се поносило тиме што се његове козе тако добро разумеју у времену. Чим су оне окренуле низ брдо да пасу у долини, знао је он да иде олуја, то је најсигурнији знак. У подне дође Франц из ФрајхоФа. По мутној бујици, која беше тамо доле ударила. знали су да се горе морало нешто десити, па за то је Ва.шурга послала Франца да види шта је то било. Јарко сунце у подне попи сву воду тако, да је Ирма могла да простре своје плаво ћебе на њеном омиљеном месту, па да легне. На један пут зачуше се ловачки рогови. Шта је то? Је ли у сну ил на јави? Опет се зачуше ловачки рогови. Ирма је убрзано дисала. Сада се нешто приближи, Фркну, гране пуцкају. Ирма диже главу те погледа, а опо пред њом на пропланку пројури један јелен, а за њим ловци који се све више приближују. Ирма махну руком преко очију, погледа још једном, и виде јасно: то јаше Краљ са својом свитом. Главни пикер скочи с коња и викну „Овамо, Величанство, овде је јелен избио из шуме; ево свежега трага!" И он замочи прсте у крв и показа, Краљу. Краљ се осврте те погледа на све стране, Да ли је осећао поглед који се за њ давно угасио. који га је негда тако усрећавао, а који га сада из густе шуме гледа? Њему се помери једна узенгија, његов коњ стаде се пропињати. Ирма паде ничице у г траву; она осећаше као да ће је сада дивља војска, као да ће је сада коњске копите прегазити; она гризе траву пред собом; рије рукама у земљн; страх је да не јаукне на глас. Када се опет дигла, све беше мирно. Зверала је на све стране... Је ли цела та појава била само сае? Из даљине зачу се још један пушчани пуцањ и још једном неко дувну у ловачки рог. Јелен беше свршио. 0 када би и она могла тако умрети' јекнууИрми, и она опет паде на земљу и стаде плакати. Она устаде. И у њеној души беше се навукао још један црн облак пун олује. То беше последњи пут. И у њој и око ње беше опет све ведро и сунцем обасјано; заборављена беше олуја, град, муња и гром. Она се врати у колибу, осврћући се чешће сунцу, које бе*ие на заходу. Први нут леже у кревет пре него што се смркло. Тресла је зима и на скоро обузеје ватра. Она зовну чичу да јој донесе лист хартије; рука јој је Дрхтала док је писаљком написала ове речи; »Еберхардова кћи зове Гунтера«.