Отаџбина

440

полка и галоп

Степап Аркадијевић разумеде, погледа га, али не рече ништа. .'Бовин је био захвалан Облонскоме на ономе његовом свагдашњем такту, по коме је избегавао разговор о Шчербацкима, чим је видео да Љовин зазире од тог разговора ; међутим .Бовин би сада хтео да чује оно што га мучи, али није могао да први ироговори о томе. — А како стоје твоје ствари ? — рече најзад Љовин увидевши да није лепо што само на себе мисли. Очи Степана Аркадијевића сенуше веселим сјајем. — Ја, братац мој, не разумем живот без љубавн — рече он схвативши .Бовиново питање по његовски. — Шта ћу ? Тако сам вал>да створен. И одиста човек тиме тако мало наноси гптете другима, а себи прибавља таква задовољства. . . . — Шта ? Дакле има нешто ново ? — упита . Бовин. — Има, брате, јакако! Ти знаш тип Осијанских жена? Жена, које човек само у сну снива? . . . Е, таких жена има и на јави. . . И то су ти страшне жене. Колко год да их проучаваш, оне су увек нешто ново... — Па онда је боље не изучавати. — Јок. Некаклв математичар казао је да није сласт наћи неку истину, него тражити је! .Бовин га је ћутећи слушао, али поред свнју напрезања није могао да се пренесе у душу својега пријатеља, није могао да појмп какво је то уживање проучавати такве жене. (Наставиће се)

ПОЛКА И ГАЛОП ИЗ ПРИПОВВДАНА „СОКТЕЗ НАРШЕЗ" фрлнсод копн Ала музика може да изазове силну сету у нашој души ! Какве болне успомеие не буди она у нама ! Какво тужно осећање може да нас обузме због једне старе иолке. коју некакав «верглаш» свира на своме музичком сандуку, у сутон какве јесење вечери : Да, то је она стара полка, коју је ире петнаест годпна играо цео Париз, онда госпођо, када вама не беше