Отаџбина

4.8

П0.1КА И ГАЛОП

мучили својим часовима! Из једине благодарности хтели сте да учините све мужу по вољи, хтели сте да поста нете достојна њега — јер, на жалост, осећање које вас је нокретало , не могаше се назвати љубављу. Алн та. добра воља може да траје само донекле, и при свем то.м што је ваш муж пмао доста стрпљења с вама — ви сте безгранично много страдали. Свакп час морали сте да чујете мужевљеву примедбу- «То се никад тако не каже ;; пли «то се никад тако не ради ;; , и кад би уз то суво додао «драга жено> ; . вама је било као да вам увек забада нож у срце. Свако женско врло је способно да се образује. Француска реч «парвени», што ће рећи да је неко из опанака ускочио у велико госпоство, та реч нема женскога наставка. За три године ви сте у прсте знали све што зна ма која истинска гроФица. ГроФу беше досадно по талијанским музејима. а беше му већ досадила и улога вечно заљубљеног пастирчета, није могао да се одвоји од својих уобичајених уживања, те тако се он с вама врати у Париз. Прозорски капци на гроФОвој палати, који тако дуго стајаху затворени, отворише с.е, и ви ручасте први пут у огромној трпезарији вашега дворца. Спрам вашега места. висила је на зиду слика у природиој величини. То беше портре прадеде вашега мужа, који је у своје време био први војнички заповедник Француске. Његова коса беше посута белим прахом, преко његове црвене унпФорме беше плава трака, а што највише упадаше у очи на тој слици. то беше војводин велики нос, којим су се одликовали сви његови потомци. Његов строги поглед пада на вас као какав прекор. Али, гроФице ни у Паризу не посташе ваши дани веселији. и ту ви бесте осуђени на самовање. После грдних наирезања, и иошто је нечувене суме испоклањао на разне побожне задужбине. вашем мужу пође за руком да вам скунатори некакав круг познаника, колико тек да имате друштва, али то вам је друштво састављено из