Отаџбина

КЊИЖЕВНИ 11РЕГЛЕД

453

лима данашње дворске етикеције, нредстављање свите. Долази и краљица Јелена са својим дамама. После неколико византинизама учтивости с обе стране, настаје државно веће у коме, као што је и историјски верно, дебатује и Краљица Јелена, и у коме се решава о цени, коју би имао Кантакузен да плати за српску помоћ. Ова је сцена жива и занимљива, и једино што јој махнишем. то је лакост са којом Душан, који испрва тражи већу цену за оавез, пристаје на далеко мању коју краљица Јелена, посредујући између цартија, предлаже. Ово је у толико мање мотивисано, што српски самодржац показује како му је непријатно што се и женска страна пача у те послове, и што мудар државник Душан морађаше знати да такво половно решење неће задовољити ни једну од моћних партија на његовоме двору, него ће их само већма завадити. И доиста, чпм је веће свршено и савез уговорен по цену Христбпоља, удаје Оливерове кћери за Кантакузеновог сипа, који има да остане на Душановом двору као талац, чим је Душан изашао да иснрати свога госта, међу његовим великашима настаје таква свађа, да у мал не паде крв у престоној дворани, и Душан вративши се међу њих мора да напрегне сву своју речитост, мора да апелира на све велике успомене свога дома и своје државе, мора чак да додирне и оно што му трује живот, и у чему је клица његове трагичноети, мора да помене своје узурпаторство и смрт свога оца, само да смири и слбжи своје великаше. Овом еФектном беседом Душановом завршује се први чин ове драме. Гледаоци ће сигурно пљескати живом завршетку овог дела експозиције али ја, читајући, дуго сам размишљао о овоме питању : Да ли је Дечанскова смрт довољна сама по себи да од Душана направи трагичног јунака ? Да ли за то неће бити нужна још каква кривица његова, учињена у овој драми, на наше очи ? Други чин почиње спремањем интрига од стране Кантакузена и његовог најамника, видара Зена, кога је уза свог сина наместно на Душановом двору. Кантакузен је уиропастио своју и српску помоћну војску под Оерезом, паје сада дошао да измоли нову помоћ од Душана, рачунајући на Краљицу и њену силну браћу. С друге стране Марија и Анђелија, која се вратила из Византије са новим понудама на српски двор, снују »свилену замку за сурога орла с< . Кантдкузен сумњајући с правом да ће му Душан још једном дати своју војску после његове бруке и пораза на Оерезу, меће све на једну карту, и — изјављује љубав Душлнозој жени, надајући се да ће изглед на царску круну намамити Краљицу Јелену да буде његова. Јелена је у тој сцени узор краљице и иоштене жене, она има за такву понуду само презирања, и Кантакузену остаје само једно: да тражи ломоћ у Азији, од Турака. Мзђутим Марија, која је ову