Отаџбина

452

КЊИЖЕВНИ ИРЕГЛЕД

рсчима. <,Шта, зар ниси радознао ?® Лазар прима тајну без икаквога коментара, Бућа му исирича цео церемонијал који је наредио за дочек Кантакузена, Лазар му каже хвала, вели да ће остало умети већ и сам, и Бућа одлази на пут. Долази Милица. Настаје сцена која треба да покаже како се Лазар и Милица љубе. Она је ђаволаста и ако хоће да је детињаста, он је дрвен и без икаквог узрока љубоморан. И ако је ова сцена кратка, постала би брзо досадна са своје присиљене наивности, да не долази друга дворкиња, Даница кћи Оливерова. која је престрављена гласом да хоће отац )да је уда за »нејаког« сина Кантакузеновог, коме као што је она с ужасом сазнала. нема »ни иуних дванаест година*. Несразмера у годинама међу младенцима била је онда врло обична ствар, нарочито у политичким браковима са државних резона, али мене је врло непријатно дирнуло, кад ова. невина девојна бризну у плач само за то, што ђувегији коме су је наменули нема још „ни пуних« 12 година, јер то показује да ова наивна дворкињица има већ врло — реалистичке погледе на бр т. Милица је интимна пријатељица Даничина, она би радо тешила нарочито што вели да и она „разуме" колика је то жалост удати се за иекога коме нема ни 12 година , али она не може да је теши јер њој је сад главно шта ли су отоич шушкали Лазар и Бућа; да се нису разговарали о каквој девојци?.... И Лазар каже да би јетешио, али тај »ковчежић државних тајана« сада има само једну суревњиву мисао : коме ли је Милица наменила један цветак, н тако Даница одлази не сазнавши ништа од тих »саможиваца«. И оваје сцена дакле силом хтела да буде наивна. Улази Душан окружен овојим великашима : Милица му пружа кпту цвећа, он благодари али чак и он пита коме је наменила онај, леп цветак ? Лазар премре од страха да не буде другом ком витезу. Срећом Милица рече да је тај цвет за Краљицу и оде, а Лазару и нама пада сињи терет с груди. Сад већ настају државни послови ; две подједнако силне дворске партије. од којих једна ради за Кантакузена а друга за Јована Палеолога, нрепиру се с Краљем свака за својега кандидата. Друга успева да Душан прими посланика Јовановог, лепу Анђелију, која се одмах залуби у Душана као што" се и овај одмах у њу загледа на велику радост политичарке подводнице. Али то је засада све. Душан не може томе лепом »посланику« одиосно његове мисије да обећа ништа стварно »јер је већ дао Краљевску реч Кантакузену®, који се јавл^а на сцени са развијањем толике оомпе од стране Душановог двора, да и он сам мора признати како „ни у двору византијских царева није ве.шчанственије". Настаје, по свима прави--