Отаџбина

526

МОЈЕ МИНИСТРОВАЊЕ

да ми телеграФише како се «његова жеља иепунила» кад еам ја иостао министар, и да ми он честита поверење Господара мога, он, који се тако достојан показао мога поверења. Било је депеша и честитака од људи , које не познајем, са потписима за које нисам никада чуо, од некаквих општинских писара, бивших дуванџија и т. д. Била је једна, у којој ми један господин патетички говори «ти», и ако смо ми оно неколико пута, што смо се разговарали били рег «ви». Али, наравно, сад је он мој «потчињени». Добро је бити са својим министром «рег ти». Од мојих познаника међу београдским странцпма «с!е сИв^ћх-Моп« нађох честитке на посетннцама и у писмима. Један од њих ми пише како ономад, када смо се разговарали , није ни слутио да ће ме «ип ћоп \-еп1 в дићи «с1е8 епујголз <3е8 детошс8» и однети на капитол итд. У једном нисму беше честитка из друштпа Св. Саве — а друго се почињало овако : «Драги прико ! У души и срцу расположен чути да си св аоиео на министарски астал, пакао обрадован тим Фактом итд. Ти знаш да сам указом од 1862 итд. Следује цела кондуитлиста, и како он сада има само толико талира, а да није био иатриота, имао би толико талира годишње. Лли, хвала Богу, дочекао је да се један пут и «његов» човек «нонне на министарски сто», сад ће и он аванзовати. Ако баш прика министар посумња о његовој способностп, нека упита његове све бивше старешине. осим Н. Н. (који је баш сада мој реФеренат по тој струшг, јер овај га лично мрзи итд.» Дакле у мојој кореспонденцији већ почиње да се осећа трње у ружама честитака ... Међутим ја сврших и са тим мирисима и са тим трњем, а Гиге још нема. Мислим се, шта да радим, кад уђе начелник иросветног одељења г. Ђаја. Ми смо некад били добри познаници, док сам ја био начелник санитета и уредник «Народног Здравља«, јер сам му био дао да за тај литг