Отаџбина

534

МОЈЕ МИННСТРОВАЊЕ

— Ето, све тако, не мо ш ее откинути од куће, те ово, те оно. А баш сам данас хтео раније доћи. Знао сам да ћеш ти чекати! — Мблим те, Гиго, батали то. Седи, одмори се. Видиш како си се задувао! — Та шта да седим. Имао сам, брате, и ја два министарства на врату, знам како ти је. Немош човек од силног посла никуда да стигне. У осталом. немам ти ја шта иредавати. Ето кључеви су у Фијокама. А што има несвршених послова, то ће ти већ реФеренти боље казати. Е, па сервус ! — Збогом Гиго! — А да. у мал не заборавих. Знаш, Н. Н. написао је некакав речник за латинске класике. шта лп. Молим те, гледај да то примиш ! — Хоћу, Гиго, само ако будем имао пара ! — Е. збогом: — Збогом ! И ја га испратих до баоамака. Кад сам се вратио, наредих да дођу сви реФеренти и секретари, цео виши персонал. Пошто смо поседали сви око једног округлог стола , казао сам им од прилике ово : «Пре свега : госиодо, немојте мислити да ћу вас напасти некаквим спремљеним словом. Баш и да сам хтео да градим параде, од ноћас не бих могао стићи да напишем за то потребну беседу. У осталом, те Формалности међу нама нису нужне. Ми се сви, више или мање, познајемо. и ја знам да се гдекоји међ^ вама упитао јутрос: од куд у мене, обичног публицисте и лекара. толике куражи. да се примим управе једног оваквог министарства? Верујте ми, да ја сам најбоље умем да оценпм колико је за ме тешко. пооле онаквог министра просвете, као што беше Стојан Новаковић, бити макар само приближно добар шеФ овога министарства. Међу тим, они међу вама, који се у својпм слободним часовима баве и