Отаџбина

4*

НА ПРЕСТОЛУ

51

стрмину без икаква напрезања, беше јој као да је Ханс и љу, поред детета, узео у наручје. У овим мислима на један пут рече : — Сећаш ли се? И мене си један пут хтео тако да носиш, онда док још бесмо на језеру. Божемој, Боже, шта смо ти ми онда знали од овога света? — Па није нам ружно било што смо га научили, и што и ми нешто имамо на овоме свету! — рече Ханс гласно. Дете се пробуди. — Хајде сад ногом! За тим стадоше негде да се одморе. Хансу паде на ум она комадина хлеба и заглабивши добар залогај рече, показујући ножем долину: — Видиш, туда тече наш поток. Одавде до паланке нема више но сахат хода ! — Оамо сахат? — скочи Валпурга — онда идем тамо из ових стопа. Тамо је најбоља помоћ, једина. Иди ти, Хансе, са дететом право на бачију, ја ћу брзо за вама из паланке и донећу вам оно, што је најбоље. — Шено, јеси л' ти полудела? Немој да и ја шенем памећу. Каква те паланка напала сада, када идемо оној , која је, можда, на умору ? — Е онда ти морам рећи. Тамо је доле Краљица, а Краљица једина може да помогне. Збогом Хансе, збогом Бургајо, ето мене одмах ! И она одјури низ брдо до потока, па онда све низ поток, управо паланци. — Куд оде нана ? Нано, нано! — плакаше дете. — Буди мирна — рече Ханс— нана има тамо доле још једно дете, па то је дете принц, који ће теби послати златне хаљине! — Је л' то очарани принц, па ће нана да га ослободи? — Јесте, он је очаран ! — рече Ханс, мислећи да се тиме курталисао детињих нитања. — Е, а у шта је претворен, када јеочаран? — питаше даље Бургаја. — У кукавицу. А.ш сада ме остави на миру. Ни речи внше. Буди мирна ! У чудним мислима оде Ханс са дететом даље. Није могао да појми, како то, да његова жена у таквоме часу остави своју најбољу пријатељицу, па да трчи Краљици. Мора бити да су то нешто жене спетљале. Ханс отресе главом. Што год није могао да размрси, то је он одбацивао од себе. Ваља најпре видети шта се може за болесннцу