Отаџбина

М0Ј6 МИНИСТРОВА.ЊЕ

б 39

*човек» итд, На моју несрећу, ја нађох да његова прича «....Оно ће јарко сунце проказати» нешто мало личи на једну стару немачку баладу. Услед тога наста права револуција у нашим одношајима. Г. Ива отвори страшну лолеми&у нротиву мене; штампао је читаве брошире, и ја сам га небројено пута г.1едао како прави визите код најугледнијих л.уди у Београду, а један дечко носи за њим читаве свенгње тих брошира у најелегантнијим црвешг.! корицама. У њима ми се, између осталих љубазНости доказивало. како и ја моју књижевничку каријеру нисам друкчије почео, него што је он. Наравно. да сам ја његове иападе толико иото ценио , колпко и раније ' византијско кађење. Ја му нисам нишга одговорао. Али за пакост, ето му сад баш ја дођох за министра. Шему је данас било од прилике као мени , када сам био начелник е&нитета, па ми једног лепог дана дође за министра анај исти г. Јаков Туцаковић, кога сам ја у једној полемици са либералима добро ујео. Мора бити да сам на првом реФерисању изгледао као ово г. Ива данас, јер ми г. Туцаковић одмах, по његовом драстичном начину рече: «ти мислиш ваљда да ћу ја сада да ти платим за оно твоје пискарање ? Ти треба да знаш да је у мене срце широко као у — вола". Угледајући се на добар пример мога некадашњег шеФа, ја сам одмах, и ако друг им речима , показао г. Павловићу да се његов нови министар апсолутно не сећа ничега, што <бш њему могло бити непријатно, и г. Ива се >б;рзо раск|>авио и почесмо заједно радити. Ево шта ми је он тога дана изнео: Један свештеник моле да му -'ое поврати одузета парохија, и да му се ©добри « , чии@.дјејствовање»; поднет на одобрење угово;р о даваљу под аренду једног црквеног имања; консистори|а н®1шка поиово моли, да се имање једне цркве изда под :зак-уп једноме човеку за 85 7 дин. годишње, и то -— ®а ггетнадаст година! Једна оиштина јавља да нема г®»јвих 1М0®аца за срађење своје цркве; извешће о по-