Отаџбина

б 3 8

МОЈЕ МИНИСТРОВАЊЕ

у Београду, јер ту имамо вишу женску школу. Местимице, као н. пр. у Шапцу, има тих женских гимнаеиста толико, да би се могла отворити паралелна женска гимнасија са свима разредима, али за то немамо буџета. За рад тих женских гимнасиста заведене су учитељице женског рада. Кандидатке за та места дођу на неколико недеља у Београд, те за неколико дуката науче што им треба код једне наставнице више женске школе, код које после полажу и испит за учитељицу женског рада. Око тих места варошког учитељства велики је грабац. јер се до њега долази са несравњено много мање труда, него што треба да се положи учитељски испит. па да се онда добије служба на селу. — Кад је тако , онда не само ова молитељица не може добити право на полагање тога «испита», него ја нећу да постављам ни једну учитељицу женског рада, док се законом не установе таква места! — Више нема за реФерисање ништа. Ако би хтели да потпишете израђена акта? — Молим. — И ја разгледах што беше спремљено за потпис. За нека ми се учини да треба да их иотгшше мој претходник. Остала потгшсах. Г. Ђаја оде у свој кабинет. Ја зазвоних за реФерента црквених послова. Ту је дужност вршио г. Иван Павловић. Кад је ушао, морао сам добро пазити на се да не прснем у смеј. На смеј није ме дражило његово и сувише кицошко «каФеренг» одело од првих лондонских кројача нити његове гамашне на ципелама — већ његова несигурност у првом понашању самном. Он очевидно није знао у какве жице прво да удари, јер пре кратког времена он беше велики поштовалац «господства ми. «Док ми је из Лондона писао, апостроФирао ме је увек «Господине ми кмете». Кад се вратио у Београд , и ја бејах болестан , његов је Фијакер сваки дан стајао по неколико сати пред мојом кућом, и за то неколико сати морао сам да слушам, како сам ја «страшно генијалан