Отаџбина

НА. ПРЕОТОЛУ

53

Ханс замоли да види Ирму још једном, и он ју је видео кроз ошкринута врата, када се Гунтер врати у собу болеснице. За тим окрете и пође опет палапачком путу, непрекидно плачући и јецајући. — Право вели ујо — рече сам себи — она се направила сушти анђео! Оно теле, што се нашло првог дана бачијања, као да је знало да има особитих права на газдину милогату, пристала за њим да га никако није могао отерати и дотле мучало, док му није дао своје последње парче хлеба. У шуми мораде да седне. Плакао је као мало дете. Како може сунце тако лепо да сија, кукавица да кука и орао да кликће, кад ено тамо издише човек?.... — Ама шта ће Валпурга сада с Краљицом? Сада је овде горе њено место! 18. Валпурга беше међу тим стрчала низ поток паланци. Она је брзо угледала и варошицу и Краљевски мајур, на коме се сада лепршала некаква застава отворене боје. Да би дахнула душом, Валпурга беше мало присела на једној стени крај по л тока. Једна кукавица прелете преко ње у шуму. — Рђаво знамење — рече она за се. Она се упути мајуру. Кроз гвоздену решетку на огради угледа једног дечка где се игра. Срце у недрима хтеде да јој свисне и она се придржа за гвоздену ограду да не падне. За тим се упути капији баштенској. — Госпођо ГерлоФовице.... принц.... дете моје, дете моје! викну она, клече у траву пред принца и стаде га грлити и љубити. Дете дрекну. — 0, то је његов глас! — викну Валпурга. Госпођа ГерлоФовица беше у први мах скамењена; сада приђе и стаде одбијати Валпургу. И слуге притрчаше. Принц се сакри код госпође ГердоФовице. Валпурга је још клечала у трави, не могућп да устане. — Он ме не познаје више! Он ме не познаје, и ако сам му ја дојкиња била! — вајкала се Валпурга, зверајући збуњено све, који беху око ње. Овај глас као да утицаше на дете, јер оно окрете своје зажарено лице њој и при свем том што му је на трепавицама још дрхтала једна суза, осмехну се и рече : — Помози Бог! — То беше једино што су га научили за становање »на селу сс .