Отаџбина

54

НА ПРЕСТОЛУ

— Гле, каже »помози Бог".... о, па моје дете уме већ да говори ! Господе, уме да говори ! Дед, срце моје, дед изреци: Валпурга. Умеш ли рећи Валпурга? — Валпурга! — понови дете. У томе стиже и Краљица са гроФицом Бринкенштајновицом и Паулом. Валпурга хтеде да притрчи Краљици, али ова је одби руком и нареди госпођи ГерлоФовици да одведе дете. Принца одведоше из баште, али он се ипак осврте да види још једном Валпургу, и она га здрављаше из далека, као да Краљица не стоји пред њом; докле Краљ1?ћ,а не рече : — Ти си се овде утиснула, и ако мораш знати да ми нећемо више да те видимо, као што знаш и зашто нећемо ! — Ја сада нећу да се браним, ја хоћу са свим нешто друго — навали Валпурга. — Шта хоћеш? упита Краљица. Тешко дишући, испрекидано, али опет и убрзано изговори Валпурга ово: — Госпођо Краљице, може човек изгледати врло рђав у очима света, па опет бити поштен. Ја и ви, ми смо здрави, ми ћемо то расправити другом приликом. Госпођо Краљице, ја имам само две речи да кажем, али на само. Тако вам свега милосрђа, за љубав вашег самртног часа — јер и ви морате умрети госпођо Краљице — тако вама Бог помогао у томе страшном часу, ја вас приклињем госпођо Краљице, саслушајте ме само једну минуту на само. Уклоните ове на страну. Немамо времена да изгубимо ! Краљица даде знак грофици Бринкенштајновици и Паули да се уклоне. Краљица беше на само са Валпургом, којој као да неко забоде нож у срце када рече : — Ирма је жива! — Шта рече? — Можда је у овоме тренутку већ мртва, али она је остала на умору.... — Не разумем те. Јеси ли ти полудела? — Нисам, госпођо Краљице. Седите.... овде на клупу.... та ви дршћете као прут. Ја сам то незграпно урадила, али ја нисам могла другаче, најзад шта ми је сада стало за мене. Са мном можете радити што вам драго. — Ирма је жива. Можда још само данас, а можда неће живети ни цео данашњи дан. Госпођо Краљице, ви моратесамном, к њој. То је једино што она још може имати утехе овога света.... Једну реч из ваших уста.... Један стисак ваше руке....