Отаџбина

568

П Р Е О Б Р А Ж Е Њ А

У ходнику, одмах с врата на улици, која бјеху отворена, видјесмо гомилу. Вијаше ту њеколико нашнх вршњака, већином сељачића, уврстано плећима к зиду. Према њима пет свештеника и шест сељака, а међу њима један градски поп, бијеле пути као каква невјестпца н црне чудно «умеране» браде. Ђедо се поклони пред њим. а он само што кдимну главом, па нас намјеети до других — 0, брате, ово не слути на добро ! рече он, и то таким гласом као да бјеше бог зна што пронашао. — А што ? повикаше готово у глас родитељи. — Па ето што.. . пребројте колико их је ! Зар их нема тринаест, а ? Сви потврдише то, те нас двојицу погледаху мрко, пак се стадоше домишљати да ли је баш истина е је тај број несрећан. а по што не могоше размрспти то пптање, оста опет ријеч господину лијепе браде, и он настави причање, које ми бјесмо прекинули. — Е, дакле, гдје оно остадох А, да. Еле, као што вам већ рекох, послије покушаја владике Краљевића да поунијати православне у Далмацији. нашем народу бијаху зазорне те велике науке те се опет дође на оно прво : четири године мале школе и пет година богословије. Зар је то мало девет година учења, а ? Што Фали нама, који смо тако свршили, а ? — Ништа, богме ! иовикаше у глас собратија. — Еле , ствар леже , али се опет потргну у доба владиковања Мутибарићева. Муке је било, него покојни Мутибрић, који је знао латински кано папа, одговори баш латински на то потраживање владино. То је њешто, што би требало научити на памет ! Ја имам пријевод. Само слушајте ову точку, коју знам на изуст : — «Истина је, Ваше Превосходство» — пише он министру — «да свјашченство католическо-западног вјероисповједанија первјеје совершајет латинскија школи, хуманост и филоооФију, а по том вручаетсја к богословским предметом,.