Отаџбина

37*

П Р Е О Б Р А Ж Е Њ А

567

городице, па зар су ти оцу ђеца крштенија ? јали младенци боље вјенчани ? јали литурђија дужа ? Покојни Ђерасим, веле, био је чојек вруће крви, те је у завади ранио свога рођака, али је био чист Срб, јер кад нас оно ћедоше побуњевчити, у доба оног проклетог владике, онда поп Ђерасим бијаше у договору са калуђерима светог Аранђела, те су купили чете.... Разговор прекиде Мирјана, која јави Рулу да га зове господар. Након мало ето га к нама кисела лица, и опет га Мирјана узастопце прати. — Ето, збогом ! Ето ме ћера, на, с овије' истије стопа, па да стигнем на конак ђе стигнем, па да га нађем на Бенковцу, а он кад дош о, дош о ! Е, кукав ти сам. Збогом ђаци ! Ми се ижљубисмо с њим и казасмо му поздраве, баби, Анђи, Ћиридону. пак тужна срца дохватисмо се опет књига. Сутрадан за рана дође ђедо у нашу собу, па довукавши столицу на средину пода, измаче се и вели : — Да видим јесте ли запамтили што сам вам код куће говорио. Замислите, дакле. ово је владика, а ви долазите с врата.... дед изађите ! ,..,па, као што вам говорах, ступите корак напријед, па онда метанију, па онда у руку : цмок ! па брзо корак натраг, на Другу метанију, па натраг-натраг-натраг, чак до зида, Дед покушајте ! Ми то учинисмо неколико пута, љубећи столицу, докле он једва би задовољан, а онда нам заповједи да узмемо књиге и да идемо за њим. Опет прођосмо куд и јуче, оном проклетом тјескобом, али нас, срећом, нико не оиази с прозора. Одатле изађосмо на широку улицу, пак с ње кроза друге поуже, па све тако преко раскрсница, докле стигосмо негдје под бедеме градске, пред једну велику кућу на два пода.