Отаџбина

580

П Р Е О Б Р А Ж -Е Ш А

одметао рамењаком свакојему, Владо је најдаље скакао, ја сам, осим њих двоји, обаљивао свакога другога, те тек се упознамо с те стране. Вечера је била јаднија но ручак. По што се разиђосмо по собама, економ нас обиђе, обричући да ће се повратити. Крето ме намјести да стражим на вратима. докле он испуши једну дулу. Вршећи ту дужност, опазих да и у суседној соби свјетлуцају кроз мрак жишке, и дим од дувана гушаше са своје стране. Па онда се прозори изотвараше и свјеће запалише, па опет наста мрак и тишина. Четири дана ходило је све тако, истијем редом, а петога јутра донесоше слуге у библиотеку трииаест потпунијех преобука, хаљина од плаве чоје, и толико шешира. Свима нам одијела бијаху ттространа, али мањи морадоше завртати ногавице, рукави им покриваху прсте, а шепшри ушеса. Тако гиздави пођосмо с економом «на благослов« к владици. Лијено се сјећам што сам мислио кад етигосмо на трг светога Илије, гдје. је двор. Мислио сам да владика сједи на златном пријестолу, у златотканима одјећама, у иозлаћеној големој соби. а ђакони да га каде. Пењући се на врх прста' уз једне, па друге, па треће степенице, бијаемо сви потресени. Најпослије нас економ устави пред једним вратима, пак закуца, пак уђе први, а ми за њим. Један калуђер висок, лијепе црне браде, сједијаше на обичној столици крај прозора и читаше новине. — Јесу ли све то нови ђаци ? занита он. — Јесу високопреосвештени ! Дед те метлнишите, пак приступајте, рече наш економ. Ми попадасмо на кољена у највећем нереду, па гурајући се приступасмо му руци, а дотле се он све разговарао с економом. И опет затутњисмо, а он прекрстп руком. — Е, брате, зар је то владика!? рекох Владу у повратку. Познао сам и на осТалима да су изненађени. Али мени уз то сјекну и сва друга зловоља, те се искалих.