Отаџбина

II Р Е О Б Р А Ж Е Њ А

579

— Па, не знам, рекох опоро. — А како ћеш знат, кад си копилан... Чим то изусти, ја га објема пјесницама ударих у груди, те се изврати неузнак. Настаде метеж и граја. Његов друг и један богослов загњаше се к мени Овај пошледњи говораше: — Погански сине, казаћу ти ја како се Бокељи ударају. — Стан полако! рече Крсто. Да је крив дао бих му ја, али је имао стотину разлога! —• И он исприча све како је било. Ђорђе плачући признаде својим земљацима што је рекао. С мјеста се удеси суд добријех људи. и ови одредише да се то не износи старјешинама, него да се заборави. Ја се снужден удаљих с Б-ићем и ујаком Ручак. борме, бјеше мршав. Да је у ону водену суиу било удробити ону кришчицу говеђине и комад хљеба, па онда опет појести толико меса и хљеба, могло би поднијети. Према томе код нопа Кеза бјеше на обиље. Богослови имађаху појаче оброке. Послије ручка опет се скуписмо у библиотеци, али је сад «шиленцију» надгледао чредни. Њеки су куњали, њеки спавали челом на прекрштеним рукама, други се потихо разговарали, Крсто је читао новине, чредни је почесто излазио на врата, да припази, па једном и викну: «ето економа!" На тај иоклич. не препадоше се бог зна како, али се свак поисправи. Из «шиленција )Ч поведе нас економ на вечерњу. У цркви затекосмо једног личног старца под вишњикастом камилавком и са златним крстом на трбуху. Ја помислих да то бјеше владика, а то је био — рекоше ми — архимандрита консисторијални. Било је још пет, шест свећеника, па и наш ректор, Из цркве вратисмо се пред кућу, где нас нове економ спрати, а с осталима оде «у чреду,» то ће рећп у шетњу ван града. Ми се забављасмо у обору. Б-ић је