Отаџбина

■5 7 8

II Р Е О Б Р А Ж Е Њ А

маше ми руком да је развијем. У мени срце узлепета кад прочитах ове ријечи : «Је ли истина да се ти презивљеш као и ја?» Мозак ми узаврје, мисли ми се разлетјеше као никада до тада. Та, је ли могуће ово, зА што ме пита? Та стотине пута слушао сам од ђеде да мога презимена нема нигдје у Далмацији, јер је он дуго о томе распитивао. (Не знам како, али хартије пок. оца бјеху пропалеј. Ђорђе. помишљајући да се ја шчињам од страха ректорова, сокољаше ме, машући руком, али на његовом блиједом лицу читао сам презирање и руг. Рука ми је дрхтала, али ипак читко написах своје име и презиме, те му иовратих кокицу, мотрећи ја сад њега. Он се малко угризе за усне и узви обрвама, па показа своме најближем другу пнсмо. па се оштро загледа у мене, па опет стаде писати на другом парчегу, погледајући ме, као да ме сликаше. У тај мах г. ректор баци љутито новине и стаде ходати горе доле, мрмољећи њешто у себи. То је трајало док сат на дувару поче цромукло избијати једанаест пред подне. Ректор гхогледа на евој, пак викну: «Опет га је њеко турио напријед ! Ко је то учинио ? Ко је чредни даиас?« — «Ја сам," одазва се мршави богослов устајући. «Ја сам, али вјерујте да не знам ко је дарно сат.» Било је још вике и пријетње, те се сврши тијем, да се стрјелица макну натраг за десет минута, па кад «стара клокотуша» поново закуца, ректор отиде из куће, а ми У авлију. То нам бјеше први слободни састанак. Залуду се нас тринаест хтједосмо одвојити, «старији» се иомијешаше међу нас, па запиткују ово, оно. Ја сам оком пратио Ђорђа, који се церио, причајући њешто гомилици другова. Влада нијесам могао повести на само. Запитах Крста како се нрезива Ђорђе, и од њега чух — своје презиме. У то и- Ђорђе се нримаче, па ме пита силеџијскп : — А ђе ти се отац родио ?