Отаџбина

П Р Е О Б Р А Ж Е Њ А

577

То, што В-ић причаше, ситнида је. али је напомињем с тога, што тај Ђорђе меие би одвратан на први поглед, прије него и једне ријечи проговорисмо међу собом. Ја сам се чудио томе, јер Ђорђе бјеше прикладно и живолазно дијете, од онијех, уз које сам ја лако прнјањао Ми ухватисмо вјеру да ћемо се међу собом сваким начином бранити и један другога помагати у невољи, и баш кад ћасмо кренути у најдаљи закутак авлије, да се о томе потање договоримо, слуга нас зовну с врата. да идемо у шиленцију. — Ама шта је то шиленција, Лазо ? нитамо га. — Па шиленција је... шиленција. Сад ћете одмах видјети шта је, одговори круини Лазо. И видјесмо шта је. Велика соба. На сред ње дуг сто, око којега посједали ђаци, те читају и пишу. На около, уз дуваре, ормани гтуни пунцати књига Међу орманима слике ћесара, патрика , и владика и другнх великаша. У прочељу округао сат С једне стране два прозора, пред којима с поља, — ваљда на два сежња даљине, — испријечила се сива зидина, без и једнога отвора , те у тој соби мораће горјети свијеће зими , у сред дана. Г. ректор устаде од њекуд из прикрајка, те нас понамјешта, препоручив да се живи не чујемо. И он се опет извали на пространу столицу, те разви новине Ми расклописмо наше књиге , пак стадосмо преко њих звјерати по нашим друговпма. Они се разговараху покретима прста, лица и очима. Неки притајаваху смијех, неки срџбу. Наш Крсто направи страшно љутито лице, с тога што један малиша исплази пут њега језик. Па онда Крсто написа њешто на листићу артије и тури то малиши, а овај поцрвење. То је био почетак тајног дописивања , јер одмах почеше се укрштати развијени листићи и кокице од згучене артије. Једна така иада преда ме. Страшљиво погледам од куда то , али Ђорђе