Отаџбина

576

П Р Е О Б Р А Ж Е Њ А

одаламим. А. будете ли као што треба. бићу вам више него брат. А гад сиђите! У ходнику г. ректор стаде између нас и родитеља, па нас поучи да се сјећамо својих, а сад да се поздравимо. Ђедо замоли, да нас он поведе к владици. Ректор му каза да нас не може издвајати/него кад сви примимо државне хаљине, да ћемо сви заједно на благослов. пак се поизмаче, да не гледа дирљиви растанак. Сад наста цмокање, и шапат, п уздисање, па онда зачесташе гласнији узвици и поздравља: «Рано моја миљена, чувај се!.. Ћаћо мој, добри ћаћо, поздрав' мају!.... Збогом оставај.. . Не заборави ме.... Опет збогом !.... До јесени није далеко !.... И опет збого.м !.. Не плач', голубе мој.... Збогом те!... Хајте збогом!...,» — Идите у авлију, те проходајте док вам не поручим, а тада донијећете књиге, рече ректор. Испред кујињс улазило се у простран обор, ограђен високим зидом. Ми се разиђосмо, а кад сузе пресахнуше , окуписмо се на гомилу, те причасмо. Најпрече је сваком било да каже што мисли о свом другу, «старом» сјеменарцу, коме бјеше придат. Владо и ја бјесмо задовољни с богословом Крстом, и ако, регби, неће бити с њим шале. Други су се тужили на своје, други сумњаху. «Првоиспитани» Б-ић (тако га прозваше) рече: «Брате, мене ето спратише с оном двојицом , што оно онако чудно заносе у говору.... Ма одакле су? На први ма ја иомислик е су Бодули, јер говоре исто к 'о и оНи, кажу : кгосподине, оћу, нећу, вод'е, али опет, знаш, нашега су закона. Оиај постарији мирњачина је, али онај мали, блиједи, коврчасте косе и зашиљена носа — име му је Ђорђе — оно је сушти ђаво. Чим остадосмо сами, он се раскорачи преда мном, пак стаде лајати: «вау, вау» — вели ми : ти си вук! Па онда се поче ругати мојим беневрецима, моме оцу, и ђаво би га зна шта јоште, те да не би онога другог, оћак га замлатити....