Отаџбина

ПРЕОБРАЖЕЊА

583

Фесора богословије и наш господин учитељ у нашој окружној варошици), јер се сјећасмо да га је католички поп хвалио као латинисту. За г. ректора сумњасмо, и ако је он у свакој прилици настојао да нам се прикаже као вјешт класицима Знао је њеколике изреке, које је наводио пречесто. тако, да их ми запамтисмо и не разумјевајући их. Једну је особито потрзао, те би се сви ми кидали од смијеха. кад би га Владо подражавао. Владо се укрути, натмури у лицу, глади тобож браду, пружи руку и изговори : запамти, Младене, ово : з1;и1<;ит ев1; сИсеге ри1;ађаШ! Међу нама највише смо цијенили једнога «двисца» Бокеља, Ђурђева друга, који је знао на изуст оно мноштво именица. са свима изузецима стргховите треће деклинације, Разумије се по себи да је послије латинскога у највећем поштовању био талијански језик. Међу нама била је утакмица, ко ће што љепше казати талијанскн. Двисци пркелаху на сав мах — та српској дјеци тако лако пријања туђинштина! — те се и за столом. под иконом св. Саве, међу њима није другачије говорило. Кад се, мало но мало, и ми нови ослободисмо, те пођосмо за њиховим стопама, тада сјеменарија ћаше ггожељети српске ријечи, да не би богослова. «Илирски» (српски) предаваше у гимназији један поп старкеља, окошт и наглух, који. канда, сам не држаше много до тога. Кад прозове кога од «њиховијех", овај прочита једну реченицу из читанке. често навлаш изговарајући смијешно , те преведе на талијански. Толико бјеше доста. Ми. Власи, већ првога мјесеца у «илирском" бијасмо «еминенташи». Честити ћелоња бијаше једини међу својим друговима. који је друкчпје мислио о црном и.шрском говору. који је у свакој прилици настојао да подигне углед (Г матерњем» језику, али му као математичару, у туђем забрану не би честа нриступа. У два часа науке хришћанске. која нам се казивала у перо, да је предајемо на изуст, требало нам је на наше 38"