Отаџбина

628

КЊИЖЕВНИ ПРЕГ.1ЕД

Да реши велико и тешко иитање о вољи, писац јој »нде у походе", па онда улази у њену „држав\ <( , »уз мило друштво механичара, Физиолога, хемичара, Физичара, природних историка, космолога и математичара." То је друштво вес-ељака и ђаволака. Оно »почиње по мало и да задиркује« нашег писца. »Вога вам, је ли истина да ваш најозбиљвији Атински мишљач, Аристотело, поставља питање: шта је се пре јавпло на свет ; — јаје пли кокошка'?" Зар ово није ђаволасто питање ? Што да није истина? одговара наш писац. Он је и одлучио питање тиме што велп, „да је прво била кокошка." Све то иде олако и весело у овом »мнлом« друштву. Око нашега друштва беше се искупило неколико нријатељских радозналаца. који нам нуде своје услуге, облећу око нас п гледају у нас, као у неке мађионичаре. Све оами готово они, што радо верују у натприродне духове, којима столови говоре боље но људи, који виде у мраку вампире, који с њима воде разговоре и разбијају тајне будућности. Они се прилично намрштише и погледаше нас преко рамена (хоће-ја како!), кад ми не сакрисмо: да наука у питању о животу изван прпродне силе не зна ни за какву другу силу. — Ми им сви довикнусмо: не мрп-.ите се, браћо. Ка1 вам све на свету казују и проричу вапш духовн и снови, што ви, којп видите све помоћу духова, не обалисте нас научнике, који морамо све да видимо само овојпм очима и све да испитујемо ?.... Шта ћете ви око нас, кад имате ваше свемоћне духове?" Како они »ништа не умедоше одговорити,« то се писац обраћа своме друштву, у коме математичар „кратко" говори, хемичар »се затеже," механичару „расте перје," космолог „узвикује." Али писац као да није са свим готов с његовим одговорима, и с тога се Физичар »промешкољи," Физиолог „отвар ј уста," за тим „уздахну" а космолог „мрдну брком. и Страшно застрашише духовњаке. — „Чим наши научни мародери, прича даље писац, разумеше и за овај нови занат (испитивање на пољу природннх наука), одмах се некуд сакрнше. А ми лепо остадосмо на миру од ове гомиле. Кажем ја онда моме друштву, да сам се уверио, да природа пма два лица, једно се гледа споља а друто изнутра ; п да бих желео, да поштујући њину страну лица, погледам да ли има каквих сличних закона и са друге стране. Они ми одобрише. — II дођосмо до |величанственога двора, коме је на престолу воља, коју бих ја желео да мало изближе видим. Па кад ме већ охрабри цело озбиљно друштво, да могу слободно све разгледати, не бојећи се духова ни чаролија, ја се дубоким иоклоном оиростим од друштва, и уиутим се у сред поноћи, да уђем нечујно у живе дворове воље.... Макар да је мрак, душа ме моја лено води. И ја уђем ! — Помози бог! Нико се не одзнва".. . Ни-