Отаџбина

80

ТАМО — АМО 110 ИСТОКУ

по речнику овога друштва значи: дивљак, иоганик, неверник, роб или тако нешто слично. Какво је у ових Парса мерило за богатство, показаћу једним примером. Кад сам упитао једнога имућног Парса : је ли ваш бродски агент, такође Парс, «имућан» човек \уе11 о{ тап). рече ми да није, — «имаће својих 20—20 тисућа Фуната» додаде лаконично на поновљено цитање моје. Имао је дакле 40—60 тисућа дуката, и тај весели Адулџи (тако му беше име) долази с дана у дан изјутра и с вечера на море, ирљи се на сунцу или се купа у киши, да сазна, шта коме на броду треба и да му набави. Може ли ко посумњати. да у овоме човеку није било ни капи српске крви ? .... Како видимо Парси су од Енглеза примили све па и монету ; јер не рачунају свој иметак на рупије или лакове 1 ) као Хинди. Разлика верска у ова три прастановника бомбајска најбоље се опажа у сахрани њихових мртваца. Мухамеданци иолажу своје мртве у гробове као и свугде. Хинди спаљују своје мртве. Што обдан умре , пренесу на пространо, високим зидом ограђено гробље или боље спалиште. у које се улази са четири стране, положе на општу или приватну — ломачу, и кад се смркне, запале све редом. Како је ово спалиште блпзу малабарске обале, могасмо свако вече видетИ пожар у тој загради. и моћни зидови. осветљени црвеним пламеном изгледаху у сред ноћи као нека колосална циклопска радпоница. Кад се погледа на огроман број браманских становника у Бомбају, није мучно замислити шта је ту рада преко ноћ. Над би ветар пирнуо с краја пут наше луке, осетио би се где што мирисавп дим са тога згаришта; богаташи овде као и свугде троше много за покој душе умрлих , па како не могу да утроше на звона. парадна кола и друге «помпе», они садену ломачу од скупоценог сандаловог дрвета', и на њојзи сагору свога драгог покојнпка. Руппја је нешто више од 2 дин. и дели ее на 16 (( Ан4». — „Лак 9 је 100.000 рупија