Отаџбина

ТАМО — АМО ПО ИСТОКУ

.41

Читаоцима мојим биће познато, да браманска вера прописује, да се удовица жива спали са својим умрлим мужем на једној ломачи. Није мучно преставити себи, каквих је призора гдешто бивало у овој «церемонпји» ; ^адне жене скакале су полуопрљене с ломаче, али су мимо сав врисак њихов силом бацане натраг у огањ У .британској Индијп забрањен је овај варварски обичај, али се по унутрашњостп Индије врши као и пре. Удовица иде добровољно на згариште. можда за то што верује у обећање Ајур-Веде да ће тамо са својим мужем наставити лепши живот, — а можда и што зна да јој не би ништа помогло, ако би се противила. Парси сахрањују своје мртваце исто тако рационално као Хиндм али далеко са мање трошка. У дну малабарског брежулжа на једном узвишеном и пространом месту, озидана је повелика округла кула. без !;рова. У њу се улази с горнег боја једне дозидане куће, кроза дуг ходник Около ње је густа тропска шума, ограђена високим зидом. На први поглед опазиће гледалац, да је дрвеће те шуме начичкано грабљивицама свакога рода. На средини те куле, поврх свода, куд се улази, стоји утврђена дебела гвоздена решетка. Кад се мртвац унесе у кућу, грабљивице оживе на грању почну да креште и да лепршају. Орлушине и јастребовп већ облећу кулу, анеки су већ поседали на горњу ивицу њезину. Мртвац се преко моста унесе у кулу и положп го -иаг на решетку н у истом тренутку грабљивпце навале на њ. Не!.е су тако гладне, да се преваре у лицу и кидишу на беле носиоце, ако брзо не умакну. Шта се сад збпвау кулп, није мучно погодити: једна орлушина за другом изле: е из ње с комадом меса у канџама и враћа се на своје место; за тили часак леш је огуљен и сад долазе на ред, кОпци, вране и др. мање грабљивице, те га. скелетишу. Најзад дође ред и на мишеве и костп једна по једна падају кроз решетку на свод, а отуд пх »гробари« покупе и кроз врата на своду бацају у дно куле. Иза ОТЛЏВИНА КЊ. XXIV св. 93. в