Отаџбина

42

ИЗА К1Ш1Е СУНЦЕ

је веров'о ; неће ти ништа ; али ти више ниси жив пред његовим очима.... Ја стај о са овом мојом. Митром, а он са Степанијом Вилиповића. А Степанија тп је била цура ка' горска вила. Лепа. згодна, весела, па кад говори, јечи јој гуша ка' да свилу преде. А смеђа ока, па кад погледи, па још мало повуче оком — он полуде па то !... Гледам га више пута шта ради.... Ја Митру уштинем да јој очи искачу, а он Степанију не сме ни за руку да у вати. .. Славе ми !... Само јој гледи у очи н румени. .. И грдим га ја, и говорим му. нако, ка' човеку, лепо — аја ништа !. .. — Шта ћу — вели — ја њу волпм ! — Па лепо! — велим ја. И ја Мптру волим, иа то не смета да се мало прошалимо. — Ја не умем да се шалим. — Кад сп луд. — Ја би' се мог'о и шалити с другим девојкама, али с њом — јок !... И све ми се чини : неће бити моја !.... — Ајде, не будали ! — Не будалим, Бога ми ! — Ваши се још сад пријатељају, а ти : — «неће бпти моја !"... — Све то јес !... Па. .. опет !.. Знаш кад 'оно бисмо на Јовића моби^па у вече удари киша. а ми сви у оџаклију. Ја стојим с њом и разговарам. Неко ме гурну а ја посрнем. па ми рука паде на њене прси.... Их кардо ! . Лепо да полудим !... Ама, знаш, таче мп се рука оне једрине а она оџаклија око главе. а онај свет игра пред очима — мал' те нисам пао !... — Па, шта је то ? — Па ... то. .. Она неће никад моја бити ! — Којешта ! — велим ја. — Све ми се чини : да је то много да мени Бог да !... Их Па сан;е главу и ућута....